Бајке о деци из комшилука

Био је председник Менсе Србије и један од најуспешнијих решавача теста интелигенције на свету. Урош Петровић данас је писац бајки и књига о загонеткама и мозгалицама.

Гостује као предавач на факултетима и школама у земљи и иностранству, као и у компанијама, на пословним форумима и конгресима.

На наше питање да нам каже колико су важне бајке за одрастање, одговара:

– Своје мишљење о томе чак сам одштампао и на корицама: Свака бајка која је уткана у нечије детињство чини овај свет бољим местом, а бољитак великој плавој кугли никада није био потребнији.

Прва асоцијација на сопствено детињство су игра, стрипови, пустоловине. Тим редом. Део најранијег детињства провео је у Горњем Милановцу, који је пружао још више прилика за авантуре у природи. То је, каже, и обележило оно чиме се сада бави.

Теретана за неуронску мрежу

Урошу је док је био дете мајка читала бајке пред спавање, а касније читао их је сам. Да није тако било, признаје, било би прилично немогуће да их данас пише. Баш-Челик и Биберче биле су му омиљене бајке, чак и у форми стрипа маестралног Ђорђа Лобачева. Поред Дизнијевих легендарних прича, касније је читао бајке разних народа из чувене едиције „Народне књиге”, од оних које је сачувао народ Инуита до маорских, с јужних мора. И свих између.

У његовим бајкама, које су преведене на више светских језика нема принцеза и змајева. Оне су савремене приче, тек овлаш измештене из света стварности.

Написао их је преко тридесет, и код неких се једва препозна тренутак када се догоди нешто нестварно. Воли да пише о деци каква постоје и у комшилуку. Између редова, тако саопштава малишанима да се бајковита пустоловина може догодити и њима, само ако довољно верују у чуда. И наравно, ако науче да их препознају.

– Најбоље за моје бајке догодило се недавно – откупио их је издавач из Русије. Дакле, земља чувена по дивним бајкама изабрала је да објави и моје. Није лош знак – додаје Урош.

Шеретски одговор надовезао се и на питање има ли места у савременим бајкама за ликове попут Снежане и седам патуљака, Црвенкапе, Три прасета, Ивице и Марице...?

Каже, не само да би требало пронаћи места за те класике, оно би морало да буде резервисано, под претњом ангажовања „паука”.

Написао је и велики број приручника за размишљање и помоћ млађима у развијању можданих вијуга, уверен да мозгање засигурно мења свет. Често, како духовито додаје, и набоље.

– Мозгалице су ми помогле у великој мери за разна постигнућа – за писање књига, осмишљавање неколико стоних друштвених игара, освајање неколико првих места на конкурсима за најбољу фотографију, пријављивање десетак патената... Оне су теретана за неуронску мрежу. Сасвим сам уверен да се квалитетно промишљање исплати на свим пољима. Чак и на аграрним – каже у свом стилу наш саговорник.

Као неко ко је више усмерен на „тренирање” вијуга код деце, интересовало нас је да ли и старији могу да постану паметнији и да очувају или чак побољшају памћење и размишљање?

Дружење са Ршумом

– Наравно да могу! Тиме се с радошћу бавим. Радим са свим узрастима – од предшколаца до менаџера врхунских компанија. Умна гимнастика је неопходна за све, а поготово за старије људе, уколико желе да ум одрже бритким што дуже. С радошћу сарађујем и дружим се с Љубивојем Ршумовићем, легендарним Ршумом. И данас, када има осамдесет и шест година, има бистрину ума и обновљиву енергију да се дружи с децом, путује, ствара. Радознао је као младунац. Али постоји тајни рецепт за ту виталност ума: Ршум свакога дана у години напише по једну песму! Попуњава судоку. Решава моје загонетке. Дружи се с осталом децом – набраја Петровић.

Данас је све много лакше, додаје и објашњава:

– Зар интернет није доступан и препун бесплатних лекција из свих области, од страних језика до упутстава за прављење кућица за птице? Не прође дан да и ја у овим годинама не научим нешто ново. Често су ми та чудна, нова знања потребна да бих боље упознао оно о чему бих да пишем – недавно ми је било потребно да научим како се пење на палму и бере кокосов орах. После неколико секунди научио сам оба постојећа метода, уз пригодан снимак у боји! Пре само неколико деценија, за исту информацију морао бих да претражујем безброј полица у библиотеци.

И још додаје:

– Данас ти Александријска библиотека стоји у џепу. Само укуцаш и све ти пише. Али, наравно, некад је најтеже баш кад ти је све ту. Наиме, да би нешто стварно научио – мораш да пожелиш и да се усредсредиш. На путу било каквог корисног сазнања на интернету мораш прво да жмурећи провозаш слалом кроз безбројне забавне и бесмислене садржаје, укључујући ту и мачке које свирају клавир или неодољиве сукобе туриста с мајмунима.

Кад не мозга и не пише, чиме се бави, како испуњава слободно време?

– Осећам зов дивљине, можда и због тога што сам у детињству обожавао књиге Џека Лондона. Волео сам и Винетуа, чувену приповест Карла Маја. И та књига личи на бајку, макар по јасном препознавању добра и зла. Та књига је ода човечности. На крају, сви ми који смо читали, стигли смо и до једне од најчудеснијих бајки свих времена – „Господара прстенова” доброг професора Толкина – одговора.

Осим тога, открива и да кад уграби слободно време, склања се под окриље шуме.

– Хлад великих крошњи ми прија. Волим и гљиве. И птице. Можда због те љубави према дрвећу имам пасију да садим стабла. До сада сам посадио више од хиљаду и две стотине садница – израчунао је Урош Петровић.

Нови пројекат на којем мозга

Ускоро излази из штампе Петровићева четврта збирка бајки с маестром илустрације Александром Золотићем. Потом, једва чека да види и како је Ана Григорјев, чувена по својим бајковитим илустрацијама и далеко ван граница ове земље, украсила тропску бајку „Тиркизна деца”.

– Да ово не буде само година бајки, у плану је и објављивање књиге која припада новој форми – полуроман, полуманга. Радни наслов је „Београдска манга”. Ликовне делове тог експеримента нацртао је Вукашин Гајић, тајанствени брат Алексе Гајића, иначе најбоље чувана тајна српског стрипа – каже наш саговорник.

Изван устаљених оквира

Урош Петровић (1967) aутор је двадесет седам књига и добитник бројних награда за књижевност за младе. Књиге су му до сада објављене у Италији, Мађарској, Грчкој, Русији, Словенији, Румунији, Северној Македонији и Чешкој, као и на енглеском језику. По његовом награђеном роману „Пети лептир” снимљен је први и још увек једини дугометражни 3Д филм у историји српске кинематографије. Аутор је и више оригиналних стоних друштвених игара, од које су три награђене признањем „Добра играчка” Пријатеља деце Србије и две наградом „Гран-при за играчке са сврхом”.

Подстицао je нацију на размишљање и унутар култног серијала „Фазони и форе”, као и у квизу „Потера” као састављач питања и квизу „Лавиринт” као творац лавиринта. Аутор је концепта „Загонетна питања”, као и програма за усавршавање „Како размишљањем изван устаљених оквира доћи до нових идеја и решења?”, „Загонетне илузије мозга”, „Социјални танго”, „Мозгаоница за бољи свет”…

Прати га 40.000 људи

– Мој инстаграм профил (@urospetrovicofficial) прати више од 40.000 људи и уз помоћ њега вежба вијуге. Наиме, стално објављујем неку врсту сликовно-вербалних загонетака, без приложеног решења. Редовно добијам одговоре од људи свих образовних профила и различитих животних доба. Они који су се у почетку мучили да их реше, данас то савладавају брзо и лако – још један доказ да и логика може да се утренира – поручује наш саговорник.