Филтер од графена претвара морску воду у пијаћу

(Printscreen/Instagram)

У свету у којем се милијарде људи суочавају са несташицом чисте воде, нова технологија из Аустралије могла би да промени правила игре. Научници са Монаш универзитета у Мелбурну развили су револуционарни филтер на бази графена, који морску воду претвара у пијаћу – и то за свега неколико секунди, користећи минималну количину енергије.

Ова иновација, која је већ изазвала интересовање научне заједнице, отвара могућност да у скорој будућности питка вода буде доступна чак и у најудаљенијим и најугроженијим деловима света.

Филтер је израђен од графен оксида – једног од најнапреднијих материјала које човек познаје и који је познат по својој изузетној чврстоћи, проводљивости и дебљини од свега неколико атома. Оно што ову технологију чини посебном су наноскопске поре, које селективно пропуштају молекуле воде, док задржавају со, тешке метале и друге нечистоће.

За разлику од конвенционалне десалинизације, која се ослања на енергетски захтевну реверзну осмозу, овај филтер ради пасивно под ниским притиском, што га чини погодним за коришћење у ванредним ситуацијама, у забаченим крајевима или у регионима погођеним климатским кризама.

„Наш циљ је био да створимо једноставан, ефикасан и енергетски приступачан систем за филтрацију воде. Резултати тестирања су надмашили очекивања и вода постаје безбедна за пиће готово тренутно”, изјавио је вођа истраживања проф. Маинак Мајумдер са Монаш универзитета, пише Monash University News.

Потенцијал за решавање глобалне кризе недостатка пијаће воде

Према подацима Светске здравствене организације, више од 2 милијарде људи широм света нема приступ безбедној пијаћој води.

„Ово није само научни пробој – ово је технологија која може спасити животе. Замислите могућност да имате лагани, преносиви уређај који из мора црпи свежу воду у реалном времену. Таква визија више није научна фантастика”, наглашава проф. Мајумдер.

Тренутно се истраживачки тим фокусира на развој производње и интеграцију филтера у преносиве уређаје који би могли да се користе у хуманитарним мисијама, војним камповима или чак у домаћинствима која желе самоодрживост.

Компаније и владине агенције већ су показале интересовање за ову технологију, што би могло да убрза њен излазак на тржиште у наредним годинама.