Непотребне лекције

Човека по речи упознајемо. По томе шта говори и како говори. Али и по томе коме говори, када говори и колико говори. Реч је слика човека. Зато још антички философ Сократ узвикну: Говори да бих те видео!

Речи су семе из којег би требало да изникне какво добро дело. Јер, човек – сам из добра саздан – створен је да добро чини и да добро ствара. Али, нажалост, човек често пада, па празнослови, реч обесмишљава или је на зло користи, да човека унизи и увреди, да на какво рђаво дело наведе, зло да призове или учини. Реч као оруђе користи. Отуда српски песник Бранко Миљковић завапи: Уби ме прејака реч.

Човек речју снажи или исцрпљује, лечи или трује, милује или бол наноси, гради или разграђује, оживљава или убија...

Показатељ духовног стања

Реч показује духовно стање човека. Духовно запуштен човек углавном није свестан коме све служи. За човека се бори – јер је он тај коме је дато да чува добро и да на темељу добра ствара или се посредством њега у свет уноси и преко њега шири зло.

Немарним човеком се лако манипулише. Он као такав неприметно постаје слуга онога који ради против човека, онога који би од њега да начини војника зла.

На разне начине настоји се да се дође до човековог срца. Често не из љубави, већ зарад интереса. Лицемерје празнином одзвања. Духовно просветљен и душевно сензибилан човек то проницљиво спозна.

Празним речима не осваја се срце.

Али, и поред тога, многи би празним речима привид да створе.

У нашем времену укоренила се у народу нека недолична пракса, опхођење међу људима које удаљава човека од човека. Охладнело срце код људи, па и радост пресахла у сусрету човека с човеком. Уместо да буде напојен љубављу, човек из сусрета с човеком без довољно љубави одлази емотивно закинут и испражњен, тужан и тегобан.

Као каква епидемија раширио се ружни манир: кад с неким станете да поразговарате, он одмах почиње да вам држи лекције: даје којекакве савете, иако их не тражите, износи своје мишљење и почиње да вас убеђује да и сами тако поступате. Уколико се не прихватите његових речи, он креће да их, као какво напрасно исковано оруђе, користи против вас – оптужује, осуђује и себе оправдава. Упушта се у вербалну агресију. А тако углавном поступају мали, недорасли људи који би некако да се покажу већим него што јесу. Мало куче лаје на већег од себе. Лав не режи, он зна снагу своју; хијене циче пред јачим од себе.

Човек тако поступа из гордости. Мисли да је он бољи од других и да зна више од других. Такав човек је самозаљубљен. Он види само себе (онаквог какав би желео да буде), а не види друге – зато што нема љубави према другима. У гордости својој човек заблуди, он не види да је сваки човек особена, јединствена личност, да свако, по датој му слободи, бира пут којим ће ићи.

Гордошћу изобличен човек не схвата да с таквим поступањем ступа у службу оних који би да отуђе човека до човека, а све с циљем да се овлада човеком, да га покоре духу обмане.

Не осуђујте друге

Зато старац Емилијан Симонопетритски саветује да се треба клонити људи који осуђују. Каже: „Људи који друге осуђују, саветују, улажу примедбе, имају демонску душу, с таквима немојте никада да се дружите. Идите одатле где су они, изговорите се како год хоћете, али идите од њих, јер тамо постоји демон и то онај који се може пренети из уста другог човека и прећи у нас као грип што прелази. Само у уста која добро говоре можемо да имамо поверење!”

Човек се у друштву социјализује. Учи од оних који су школовани и овлашћени да уче млађе до себе. Учи и од других који знају више од њега. Али, по својој слободи. Онолико колико мисли да му је потребно. Одговоран човек цео живот учи. Он за знањем трага, али не жели да му се „знање” намеће. Кад жели да нешто научи и да сазна, он зна коме ће се обратити.

Није добро да човек буде себичан, да знање које је стекао, па и оно до којег је лично с тешком муком дошао, само за себе чува, да са собом „у гроб носи”. У доброј вољи понудиће ономе ко жели да учи и то знање на добро да користи, али га неће наметати. Из турског времена остала је изрека: Од намета нема селамета. Нема користи.

Христос на крају Беседе на гори, поред осталог, казује: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.”

Наравно, ако смо на путу добра.