Јефтина мајица и скупо одело
Названа T-shirt, ова мајица је прешла дуг пут од скромног доњег веша до модног и политичког израза са исписаним маштовитим порукама, стиховима и рекламама
Када се у драми Тенесија Вилијамса Трамвај звани жеља појави Стенли Ковалски, који се са пријатељем враћа са куглања, публици је одмах јасно да су његова изражена мужевност и свест о сопственој привлачности срж његовог карактера.
Стенли је млад мушкарац обучен у радничке панталоне од грубог тексаса, са јакном за куглање немарно пребаченом преко мишићавих рамена и крвавим пакетом меса у руци, који добацује својој жени Стели на врху степеништа. Наравно да Стела, даром којим иначе жене чувају овакве господарске фетише предано одржавајући ватрицу, успешно хвата бачени смотуљак. Његове особине владара џунгле нарочито долазе до изражаја кад им у госте долази Стелина префињена и крхка сестрица Бланша, са којом Ковалски ступа у окршај не бирајући средства. Њихов наизглед мали породични рат у ствари је тектонски сукоб два света, једног који почива на псовкама и силовитом грувању, и оног Бланшиног испуњеног меким поетским говором који лелуја попут поветарца у меким бојама и пригушеним тоновима. Обрачун се завршава очекивано, потпуним слуђивањем свастике и њеним смештањем у менталну установу.
Насилник у џинсу и у грубим ципелама не влада само женама већ и мушкарцима из своје близине, спремним да, као што је случај у мушком друштву, препознају „мужјака раскошног перја међу осталим кокошкама” и са одобравањем и симпатијом прихвате његову надмоћ. Иако жене често имају илузију да ће љубављу успети да промене кабадахију, овакав експлозивни тип са кратким фитиљем – карактером попут Ахила и Отела до насилног и рањивог Хитклифа из Орканских висова или емотивно недоступног и пргавог Џејмса Бонда – нимало се не мења. Он остаје увек свој, са подврнутим рукавима и кошуљом раскопчаном до пола груди или, у префињенијим верзијама, скупог „армани” одела које прати сваки његов покрет. Тело је његово оружје, било у освајању и потчињавању или као аргумент за напад.
Алат маркетинга
Када је режисер Елија Казан 1947. године поставио на бродвејску позорницу драму Трамвај звани жеља, а четири године касније снимио истоимени филм, млади глумац Марлон Брандо прославио је не само себе у улози Ковалског већ и једну важну модну ствар која се очувала до данас и у којој се, с правом свог набилдованог тела, Брандонац поносно шепурио. У питању је тесна мајица кратких рукава, која је истицала микеланђеловску мишићавост тек створеног Давида.
Названа T-shirt, ова мајица је прешла дуг пут од скромног доњег веша до модног и политичког израза са исписаним маштовитим порукама, стиховима и рекламама. У деветнаестом и почетком двадесетог века носили су је радници испод једноделних комбинезона, као и војници да би се заштитили од трења грубе униформе. Године 1913. први пут постаје обавезан део одеће америчких маринаца, којима је дозвољено да скину прописани део униформе и у белим мајицама обављају бродске послове, а у Другом светском рату носе је сви амерички војници. После Брандовог продуцирања знојаве и исфлекане мајице у Трамвају, уместо млакушних, зализаних холивудских лепотана попут Грегорија Пека или Керија Гранта, рађа се нова мушкост која кладе ваља. Штафету новог аутфита преузима Џејмс Дин у филму Бунтовник без разлога, симбол младалачког бунта и тек успостављене нове сексуалности.
Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века овај нимало безазлени одевни предмет постаје алат маркетинга, какав је и онај вид саморекламирања домаћице док на пијаци купује краставчиће за зимницу, са позивом на секс исписаним светлуцавим словима на њеном попрсју. Они са натписима брендова преузимају на себе озбиљну улогу живе рекламе, да би је модни дизајнери – Вивијен Вествуд или Жан Пол Готје – искористили у осмишљавању високе моде. Тако се некадашњи дроњак умашћен машинским уљем или знојем неког прашинара преображава у скуп и престижан реликт са етикетом славног креатора, који се спустио „доле” да би подигао јефтин и обичан одевни предмет прогласивши га модном иконом. И то захваљујући Брандовој најави нове мужевности, са мушким попрсјем обликованим у теретани и пуштеним у промет где год допиру женски и мушки погледи.
Синдром „тесне мајице” Стенлија Ковалског сликовити је пример врховне или, како је у својој анализи именује Ревин Конел, хегемоне мушкости, коју ова социолошкиња сматра преовлађујућом и друштвено истакнутом. Красе је физичка снага и емоционална уздржаност, ауторитет и агресија, а повезана је са моћном контролом над женама и оним мушкарцима који не испуњавају ова очекивања. Иако често недостижан, овај идеал, препознатљив на нашем животном и уметничком простору, сматра се тачком стремљења и моралном обавезом већине овдашњих мушкараца.
Примера у књигама и на филму има прилично. У Нечистој крви Боре Станковића, Софкин отац ефенди Мита, оличење круте и насилничке мушкости која не преза од контроле над ћеркином сексуалношћу, утемељује се кроз власт над Софкиним телом и њеном судбином. Строги отац одан политици, Аћим Катић из Ћосићевих Корена, обликован је кроз љубав према национу, као моћни управитељ породице и осталог власништва, ипак са страхом од синовљеве млакушности и евентуалне сопствене слабости. Отац са чврстом песницом у Кустуричином Оцу на службеном путу духовит је и симпатичан али неодговоран, склон да своју слободу гради на туђ рачун. У филмовима Срђана Драгојевића оружје је неопходан део препознавања насилника криминално-хушкачке мушкости повезане са подземљем, која говори агресивним вулгарним тоном и претњама или простодушним али громогласним говором заснованим на понижавању других.
Друштвена очекивања, што се тичу мушкараца, супротстављена су и збуњујућа. Прозвани су да буду снажни, али не и насилни, амбициозни, али не и себични, заштитници, али да не буду ауторитарни, емоционално постојани а да не буду хладни. Срушити мит о знојавој и припијеној мајици секси снагатора Ковалског није лако, а можда за многе није ни корисно, али јесте врцаво, као прича из књиге Педра Алмодовара.
Лоше последице
Инспирисан Вилијамсовом драмом, чувени режисер се у причи Превише промена полова у књизи Последњи сан поиграва са мишићавим Ковалским супротстављајући му другачију Бланшу. Наиме, Алмодоваров љубавник Леон пожелео је да на сцени одигра лик Бланше, с обзиром на то да у новије време нико не прави питање да ли неку улогу игра жена или мушкарац. Некадашња Бланша постао би нови Бланко, који би се бацио на сировину Ковалског, што би писца Вилијамса сигурно обрадовало да види Ковалског пораженог у неком од његових пијанстава док га обљубљује мушкарац, уместо што се овај силеџија обрушава на крхку Бланшицу. У новој поставци Трамваја Бланко је Стелин вољени брат, генијални наставник математике који се изненада појављује после робијања због злостављања ученика. Сестра га, упркос мужевљевом гунђању, кад открије истину о милом браци на рубу сиромаштва, и даље воли.
Верзија комада са оцвалим Бланком од деведесет килограма сигурно није била у духу Тенесија Вилијамса, наклоњеног лирским замасима увеле и луцнуте Бланше, али је новим заокретом о силеџији и крхком цвету породична драма постала жешћа и злокобнија, наравно и много савременија. Бланко је исијавао животињску привлачност, као и Ковалски, само мрачнију, јер је намеравао да из куће избаци тог знојавог мужјака и његове покерашке пивопије како би се са секом посветио неговању њене тек рођене бебе.
Овај надахнути поступак преиначавања драмских ликова на крају је доказао како добра намера може да има и лошу последицу. Публика је изненађујуће добро прихватила нову поставку, али је она деловала на Алмодовара и његовог дечка тако исцрпљујуће да је уследио крај њихове везе.
