Чачку Краљ дугује много

Ненад Марић, познатији као Краљ Чачка, је песник, сликар и кантаутор. Суверени владар боја и облика, звука и тишине, оних написаних и речи које се наслућују, уметник доследан у одбијању наметнутих правила.

Рођен и одрастао у граду чије је име својевољно уградио у уметнички псеудоним, с вечитом дилемом јавности да ли је тим чином себе наградио или нагрдио. У родном Чачку одлучио је да неће постати чувар духа паланке. Константиновићеву „Философију” с успехом је преживео у родном, али и сваком другом граду где се обрео. Одрастао међу Чачанима који не трпе придошлице, зазиру од свега новог и непознатог, а себе сматрају небеским критикујући најупорније оно о чему најмање знају. Остао је доследан свом јединственом уметничком изразу који је нашао пут до бројних поштовалаца. Познаваоци тврде да је његова уметност као енглески хумор, није за сваког и не може се конзумирати без предзнања.

Пут до уметничког подијума

Признаје да пут до уметничког подијума на којем се данас налази није био нимало лак.

– Бавити се уметношћу у друштву где је култура потцењена захтева и дозу мазохизма да би се ту опстало и одржало. Очигледно сам с једне стране и мазохиста – не само ја, већ сви људи који се овде баве културом или било чиме што има везе с уметношћу. Растао сам у средини у којој се говорило: свируцкаш, читуцкаш... Узми ради нешто корисно. То је средина у којој је присутно индиректно спутавање. Одувек се уметности умањивао значај јер се од тога не живи – прича Краљ Чачка, али истиче да „истрајава у идеји да оправда или боље рећи да одговори на таленат који је добио”.

Срећом, читава породица била је уметнички оријентисана.

– Мајка Јелица волела је музику, отац Бранко свирао је гитару и преко њега сам остварио први контакт с тим инструментом. Кроз основну школу се посвећеност музици развијала. Хтели су да ме упишу у музичку школу, али тада у Чачку није постојао одсек за класичну гитару. Зато сам на неки начин самоук. Откривао сам музику, заинтересовао се за рокенрол, блуз... Моји уметнички почеци јесу у нотама, али кажу да сам као дете истовремено и цртао, сачували су доказе – прича Ненад.

Додаје и да су, на срећу, око њега, увек били неки пробрани људи који су га подржавали и разумели.

– У ОШ „Танаско Рајић” музику је предавао Драгослав Трнавац, који је поред хора основао и школски оркестар у којем сам свирао. То је била једина школа у Чачку која је имала оркестар, притом је то школа у Љубићу, а не у центру града. Он је учио децу да осете музику, из његових клупа су израсли бројни уметници – присећа се тих дана.

У Чачку је, каже, био окружен људима који су певали, свирали, цртали и сликали, инспирисали су једни друге. Уметност је, каже, у његов живот ушла кроз књижевност.

– Имао сам сјајног професора књижевности у чачанској Гимназији. Предраг О. Ћурчић био је старог кова, строг, али праведан. Разредни нам је био Драган Матијевић, предавао је филозофију. Њихов утицај био је пресудан да постанем ово што јесам. Требало би да буду двоструко цењени, али то није случај. Средина може да спута креативност и стваралачки набој или да охрабри. За мене је управо спутавање средине било искушење, а уједно и добра ствар да вас провери колико сте ви у томе. Трагично је што су многи због недостатка подршке средине одустали од својих талената. Пут из Чачка није био лак, ишао сам на све или ништа. Данас успевам да живим од уметности – прича наш саговорник.

Након завршене гимназије, уписао је Ликовну академију у Београду. Није могао да упише Музичку академију јер, како објашњава, није завршио степен образовања који јој претходи. Осим тога, после приватних часова гитаре, схватио је да је већ оформио неки однос према музици и да му је „свирање по нотама напорно”. Током година научио је да „чита ноте”, али ипак свира по свом.

Брат Марко заузима посебно место у његовом животу.

– Марко је музички веома образован, завршио је Музичку академију у Београду на класи код покојног професора Срђана Хофмана, одсек композиција. У Сарајеву је завршио клавир код Ирине Скерл. Његово музичко умеће је маестрално. Сјајан је инструменталиста. Пошто је посао подељен, нема ривалства. Ја доносим песме сирове, а он их уобличи, попут скулптуре, када се груби рад доводи до коначног облика – каже наш саговорник.

Ненад се остварио и у ликовној уметности, поезији и музици, али је последњих година највише присутан у студију где снима нове песме.

– У процесу сам миксања новог албума. Бављење музиком сада ми је примарно, а поезија је нешто што долази и мимо писања песама, јер не уђу све песме у звучни процес, да буду опеване.

Професионално браћа су почела да сарађују када је Ненад почео да пише песме у време док је Марко био студент.

– Детињство у Чачку не бих мењао низашта на свету. Имао сам среће да закачим период без мобилних телефона, када се другачије живело и комуницирало. Доста времена проводио сам на селу, где су ми живели баба и деда. Одрастајући у Љубићу, а не у центру Чачка, од детињства схватао сам значај старог, гледајући тај сеоски живот и древног човека. Међуградски амбијент, бетон, институције и школа касније су ми помогли да разумем човека, а пре свега самог себе – каже Краљ Чачка.

Зато свој град доживљава на својствен начин и о њему говори оно што већина зна, али би радије да забораве. Његов псеудоним збуњује људе. Многи када чују то име мисле да је реч о каквом турбо-фолкеру.

Симболика псеудонима

– Чачак на турском значи блато. Тачније, када се то блато осуши, остаје чачковито земљиште. То значење имена научио сам у школи. Пре доласка Турака звао се Градац. Тај симбол сам искористио несвесно да бих се у адолесцентском периоду одбранио од свега онога што је у Чачку владало деведесетих, а мислим на криминал и све те ружне слике које су обележиле период наше младости. Из Чачка сам отишао 1998. године. Имао сам неку врсту унутрашњег бунта из којег је изашао и псеудоним Краљ Чачка, односно Краљ блата који има везе с односом према животу у то доба. Попут блузера Мади Вотерса. Не значи то да је Чачак лош, већ говори о једном безумном времену и стању у којем смо били. Али псеудоним је имао и симболику: било је то моје настојање да овладам сопственим блатом у адолесцентском добу када је у граду где сам растао владао криминал. Собом још нисам овладао, то је доживотан процес – искрен је Ненад.

Додаје да бити Краљ Чачка у Београду збуни само оне који га не капирају, не схватају.

– Они који не знају симболику помисле за мене да сам неки егоцентрик с комплексом више или ниже вредности. Једном ми је неко рекао да је за музику Краља Чачка мислио да је турбо-фолк, а мене су замишљали као дебелог лика с брковима, који изводи другу врсту музике – каже Ненад.

Земља није мој дом

Ненад годинама живи на релацији Чачак–Београд. С братом у студију припрема нови албум. Насупрот наслову једне од својих ранијих песама, који је доживео метаморфозе и кроз друге видове уметности, овај поета зна где припада.

– Мој дом је тамо где се нађем. Песма „Земља није мој дом” заиста поставља то питање. Оне вредности за које сматрам да човек позитивно дели с другима у савременом свету су потцењене, па је и израз бунта такав. У припреми је нови, двоструки албум на којем ће бити више од 20 песама. Биће и то занимљива шетња – најављује музичар и песник.