Ускоро ће се правити жива бића у лабораторији
Мада звучи као сценарио из научнофантастичног филма – створити живот ни из чега, синтетизовати жива бића у лабораторији без потребе за родитељима, природним окружењем или еволутивним током, наука данас стоји на прагу управо те могућности. Питање више није да ли ћемо моћи да направимо жива бића у лабораторији, већ када и под којим етичким и безбедносним условима.
Када се говори о стварању живота, прво мора да се разјасни – шта се уопште подразумева под „животом”? Научници обично дефинишу живо биће као ентитет који има способност раста, размене материје и енергије, репродукције и реакције на спољашње стимулусе. Ако су само то критеријуми, неки облици „вештачког живота” већ су ту.
У 2010. години тим научника из Ј. Крејг Вентер Института у САД створио је прву бактерију са вештачки састављеним ДНК геномом. Они су узели хемијски синтетисани ДНК и убацили га у ћелију бактерије којој су претходно уклонили њен сопствени генетски материјал. Резултат је био нова бактерија, Mycoplasma mycoides JCVI-syn1.0, која се успешно репродуковала – и то са потпуно синтетичком генетском шифром.
„Ово је први организам у историји који уместо родитеља има – компјутер”, рекли су тада из Института Вентер, наговештавајући еру дигиталне биологије.
„У Институту Вентер, цео ДНК организма прво је исписан као текстуални фајл, а затим је хемијски синтетисан и оживео је у ћелији”, истакли су научници.
Природа користи четири базе у ДНК (A, T, G, C), али научници су развили организме који користе и вештачке базе, тако да постоје синтетички организми са више од четири слова у генетском коду.
Прва синтетичка бактерија имала је и свој „водени жиг” у ДНК. Научници су у ДНК овог првог вештачки састављеног микроорганизма уградили скривени код са цитатима, именима учесника и веб адресом – као дигитални потпис.
Где је граница
Данас, синтетичка биологија иде још даље – тимови широм света покушавају да створе потпуно нове организме који не постоје у природи. Циљ је да се дизајнирају микроби који могу да разграђују пластику, производе лекове директно у телу или чак функционишу као „живе фабрике” за обновљиве изворе енергије.
У израелском Институту Вајцман, 2019. године, тим истраживача је успео да репрограмира бактерију да користи угљен-диоксид уместо шећера као извор угљеника – чиме су практично преокренули њену основну биологију.
Све ово се, ипак, још увек дешава у домену микроба. Право питање је да ли ћемо моћи да направимо сложена, вишћелијска жива бића или човека једног дана?
Године 2022, истраживачи са Универзитета Кембриџ направили су синтетичке ембрионе мишева – без сперме, јајне ћелије и материце. Комбиновали су три врсте матичних ћелија и омогућили им да се саме организују у рану фазу ембрионалног развоја, што је резултирало структурама које невероватно подсећају на природне ембрионе, са срцем и мозгом.
Ови ембриони без родитеља нису могли да преживе дуже од неколико дана, али су отворили врата за ново разумевање раног развоја и – потенцијално – стварања живота.
Слично томе, група у САД тренутно ради на пројекту вештачке хумане јајне ћелије у потпуности из матичних ћелија, док је у Јапану најављено да би до 2030. године могли да имају потпуно функционалне вештачке људске ембрионе за медицинска истраживања.
Етика, опасности и контрола
Наравно, када се помене стварање живота, одмах се јавља питање етике. Ако направимо ново биће – да ли оно има права? Ко одлучује како ће се користити? Можемо ли гарантовати да неће доћи до злоупотребе, биолошког оружја или нежељених мутација?
UNESCO, Светска здравствена организација и бројни биоетички комитети већ раде на смерницама, али свет знатно брже напредује него што закони могу да га прате, сматра др Џон Харис, професор емеритус биоетике на Универзитету у Манчестеру и упозорава да ће друштво морати да редефинише основне појмове живота и људскости.
„Ми више не само да читамо живот – сада га пишемо”, истакла је биоетичарка др Руха Бенџамин са Принстона.
Да ли ћемо ускоро моћи да направимо потпуно ново, комплексно биће изван материце и природе? Највероватније – да. Оно што је некад сматрано божанским правом, сада је изазов науке. Са сваким новим кораком, међутим, долази и нова одговорност. O томе да се прави и ново биолошко оружје нигде се не пише и не говори јавно.
Научници покушавају и да оживе изумрле врсте. Пројекти у САД и Аустралији направљени су са циљем да „врате” мамута и тасманијског тигра помоћу ДНК секвенци и синтетичке биологије.
