Боје искона
Љубиша Тешић фотографисао је ношње из разних крајева бивше Југославије као омаж овој занемареној, а богатој народној традицији
Када погледате ношње Србије из 19. и 20. века, као да листате албум сећања, сачињен од свиле, вуне, златних нити и народних обичаја. Сваки детаљ, свака боја и вез на тканинама причају о људима, времену и култури која је опстајала упркос свим изазовима. Тако је и за мене, као фотографа, то била бескрајна ризница инспирације, рекао нам је Љубиша Тешић, уметник фотографије, говорећи о збирци својих фотографија народних ношњи коју је назвао „Боје искона”.
На изложби фотографија аутор је приказао и ношње из крајева бивше Југославије, те су се на зидовима галерије „Радошевић” нашли и фотоси народне одежде жена из Требиња, Бањалуке, Змијања и других крајева Републике Српске, као и из Призрена и Далмације, а фото-оком је „забележио” и црногорску градску свитну ношњу.
Када је зашао у традицију Србије, посебна инспирација биле су му ношње из Београдске Посавине, како он каже, из шумадијске Горње Јасенице из периода од 1910. до двадесетих година прошлога века, као и свечана сеоска женска одежда из Жагубице.
Због богатог накита – ђердана од стаклених перли, сребрног новца и корала на јелеку од тамносмеђег сукна украшеног црним гајтаном од вуне, али и због вунених чарапа са шареним орнаментима, у опанцима од коже – без пета, зимска ношња из Врањске Пчиње с краја 19. века изазвала је уздахе и севање блицева на изложби. Пажњу је привукла и атрактивна задња прегача ношње Тимочке Крајине исткана од црвене вуне, густо плисирана и украшена вишебојним шарама по доњем рубу...
„Видевши то богатство и раскош, осетио сам нешто више од дивљења. Сваки убод игле, свака тканина и боја изгледају као да причају. Пробао сам да ухватим не само ту лепоту облика и боја, већ и њихову симболику бесконачности”, каже аутор. Посебну пажњу привукло му је ткање: „Свака нит прича о умећу ткаља које су дане и дане проводиле поред разбоја, ткајући својим вештим рукама и део своје душе. Сликам и бележим како се културно наслеђе из давнина осликава у фотографијама садашњости”, каже Тешић.
По њему, ношње нису само одевни предмети – оне су времеплов. Фотографија може да их претвори у мост између прошлости и будућности.
„Оне су биле глас прошлости и сећање на људе који су живели с љубављу према традицији. То је мој мали допринос очувању културног наслеђа за будуће генерације и почаст онима који су их створили и носили као симбол свог живота”, рекао нам је аутор.
Инспирацију је добио снимајући ауторски филм „Девојачки сан” који је отворио прошлогодишњи „Врмџа фест”, причу о девојци која сања да облачи ношњу и обратио се тад колекционарима.
Ликовна критичарка Маја Живановић подсетила је да ношње с ексјугословенског простора представљају лепоту у разлици орнаментике. Шумадијске имају флоралне елементе, док се јужна Србија представља геометријским облицима који воде порекло са ћилима.
„Ношње постоје од средњег века, али се на каснијим моделима виде различити утицаји, од Византије, преко Османлија, до Аустроугара, а аутентичност се задржала нарочито на женским, јер је за њихову израду била потребна цела мала мануфактура”, рекла је Маја Живановић.
