Пикачу је међу нама

Празнична слика ових дана из нашег града на Васкрс господњи која је оставила на потписницу ових редова јак утисак и дубоке ране – родитељи троје мале деце, у трговинском ланцу „Икеа”, у делу ресторана где се продаје хот-дог за 99 динара, сасвим тихо и готово неприметно, из својих торба ваде флашице, пуне их соковима и уредно пакују и односе у своје „гнездо”... Да подсетимо, точилице са воћним напицима у овој продавници су на извол’те посетиоцима и нико не контролише колико сте чаша платили и да ли сте уопште, као и колику количину конзумирали.

Не верујем да су бахатост, охолост, алавост ову скромну и тиху породицу натерале на овај чин, пре бих рекла да су та деца жељна и да је родитељима тешко да троје гладних уста нахране, а да је сок у њиховом дому често недостижан. Ово је заправо слика и прилика наше земље. Много је гладних и жељних... И овај родитељски потез, тог празничног понедељка, на други дан Ускрса, нисам имала потребу да осуђујем. Пре сам разумела и саосећала. Да ли су исто тако гладни и жељни били они који су се једне априлске суботе грабили за бесплатне пљескавице на улицама главног града?

Из другог дела града стиже сасвим другачија празнична слика – испред зграде јавног сервиса. Ови млади бунтовни људи, који су песмом, скакањем, уз музику и ди-џејеве исказивали своје незадовољство због извештавања наше нам националне медијске куће за коју плаћамо претплату, нису били, чини се, ни гладни ни жедни... Али су били гладни и жедни истинитих информација... Они за ауторитет не хају, они желе све сада и одмах... и само им је небо граница... Младост је била увек најјача снага која покреће, само што је та младост данас још јача, потпомогнута друштвеним мрежама... Они данас више знају од нас, више могу, више смеју... и ми ту не можемо ништа...

Док се наши старији суграђани и даље гуркају и негодују у аутобусима који раде по празничном режиму вожње, генерација „З” је тај бус прескочила... Изашла из њега... и стала у ред за аутобус будућности... у којем нема редова, ни псовки, ни негодовања... Само свет, по њиховој мери! У њему, за касом неће радити они који не знају да зброје два плус два, у њему неће бити оних који не знају да се не смеју спајати фекалне цеви са питком водом, нити правити кружни токови тамо где им место није... У њему неће бити хорор-надстрешница, нити за шалтером брат моје тетке...

Међу њих је ушетао и симпатични Пикачу, маскота многих протеста широм света. Овај главни јунак из јапанског анимираног филма „Покемони” годинама је симбол миленијалаца. Препознат као метафора борбе младих против система који их гуши... овај цртани лик иронични је одговор на – корупцију, репресију, политичку манипулацију... Његово ненасилно, духовито и универзално разумљиво присуство умањује страх, уноси ведрину и истовремено појачава поруку апсурда ситуације у којој се демонстранти налазе. Пикачуова невина и симпатична фигура чини се савршеним симболом отпора... И не само он, већ и неки диносауруси који су се могли видети међу пробуђеном масом у Таковској 10... Да ли су ти диносауруси симбол застарелог окорелог медијског система који деценијама не еволуира. Или је пред изумирањем?

Овај јавни медијски сервис, који је ових дана радио у импровизованом студију чија се локација држи у строгој тајности, уз помоћ штапа и канапа, није имао пригодан Ускршњи програм који је могао бити унапред припремљен и тешко да су блокадери то могли да осујете. Па смо тако ових дана прескочили одличног „Браниоца” у већ устаљеном термину... Али су зато учесници скупог квиза „Стигни ме ако знаш” били у свом термину и скакутали у студију, баш као и они испред њега...

Пренос васкршње литургије из Храма Светог Саве ове године је изостао са јавног сервиса, али је зато у помоћ прискочио ТВ Информер... Након преноса свечаног чина, у студију ове медијске куће, данас доступне свима, уследило је славље као испод свадбарске шатре, онако баш празнично и у духу традиције... само нека је весело, и на столовима и столицама... Пикачу ће гледати „Срећне људе”... Срећне какви никад нису били!