Памет се враћа кући

Татјана Обрадовић, магистар психологије која од 1998. живи у Њујорку, и ради са децом и одраслима који имају дијагнозу аутизма и других развојних поремећаја и Марко Шипчић, који је студирао медицину у Русији, који су се вратили у Србију преко програма Министарства здравља, поручили су данас да је значајно искуство студирати и радити у иностранству, али да им је највећа жеља одувек била да се то знање искористи у својој земљи.

Татјана Обрадовић, магистар психологије се пре 27 година преселила у Њујорк, али јој је, како каже, срце остало у Београду.

„У ове готово три деценије моја породица и ја смо често долазили у Београд, где смо и неговали везе, у нади да ћемо се једног дана вратити и овде оставити нешто иза нас. Ја се осећам остварено у свим сферама живота, осим у једној, која је јако важна човеку, посебно када дође у неке периоде живота, а то је да остави нешто иза себе. У Београду имам маму и брата, који има дијагнозу аутизма и ја сам његов други старатељ. То је и један од разлога зашто сам отишла у Њујорк - да нађем суштину зашто аутизам настаје као поремећај”, почиње она своју причу гостујући на К1 телевизији.

Каже да је за могућност повратка у Србију преко Министарства здравља сазнала од породице.

„Ја сам, чисто да пробам послала једну поруку крајем фебруара у недељу увече, односно, три реченице путем мејла који је био на сајту. У уторак ујутро мене је контактирао секретар министра (Златибора) Лончара и тражио неке основне податке, резиме...и већ у четвртак смо имали разговор са кабинетом, односно, са министром. Тај разговор трајао је двадесетак минута, изузетно пријатан и изузетно расположен договор. Договорили смо се да дођем у априлу, који је, симболично и месец аутизма”, истиче Обрадовић.

Додаје да су је питали где би волела да ради, а како је већ чула за Центар за рани развој и да је оно што је о њему прочитала подсетило на центар за аутизам у Дубаију, одлучила да се посвети томе у потпуности.

„Пожелела сам да додам пар мрвица моје мудрости када се ради о терапији. Данас идем да обиђем инистутут, радови су при крају, требало би да за месец - два почне да ради”, каже она.

Њен колега, др Марко Шипчић, лекар опште праксе завршио је Медицински факултет у Русији и како каже, одувек је знао да ће се у своју земљу вратити.

„Чак и када сам уписао факултет знао сам да ћу се у неком тренутку вратити, јер ја волим живот овде и сматрао сам да то само може да обогати моје искуство. Хтео сам да стекнем образовање и искуство и у иностранству и да се са свим тим вратим и допринесем својо земљи. План је постојао од почетка, али није било могућности. Када сам завршио факултет размишљао сам како сад да се вратим и како то да остварим”, каже он.

Додаје да су му за Канцеларију за дијаспору Министарства здравља рекли пријатељи и да је он одмах посало маил, након чега су обавили и разговор.

Тренутно стажира у Универзитетском клиничком центру Војводине, а након тога би, како каже, требало да полаже државни испит.

„Када положим државни испит и добијем лиценцу, план је да се запослим у УКЦ Војводине, на Клиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма, а где вероватно после тога мене Универзитет шаље на специјализацију и то је нека путања која се планира и којом тежимо да идемо”, каже он.

Младим људима који планирају да студирају медицину саветује да развијају сопствено критичко мишљење, које ће им бити потребно и даље у животу, и ако иду да студирају са стране, да не забораве своју земљу.

„Сматрам да је Србија предивна земља за живот и да није све у њој тако црно”, поручује овај лекар, пренео је Танјуг.