Зашто неки људи не прихватају ни најразумније аргументе супротне стране? Како то да се политичке расправе често претварају у рововску борбу без компромиса?

Најновије истраживање из области неуронауке баца светло на овај феномен  и открива да корен политичког екстремизма можда није само у идеологији, већ у начину на који наш мозак функционише.

Комбиновањем скенирања мозга и психолошких тестова самосвести, научници су дошли до запањујућег открића: особе које слабије препознају кад греше, склоније су да политичке ставове доживљавају као моралну светињу, склоније су већем степену ригидности, па и екстремизму.

Нова студија објављена у часопису Cognitive, Affective, & Behavioral Neuroscience показује да морална уверења и „метакогнитивне способности” – свест о тачности сопствених одлука – играју кључну улогу у обликовању политичких ставова.

Људи са нижим нивоом самосвести имају јаче мождане реакције на политичке теме које доживљавају као морално значајне.

Другим речима, када неко не уме да процени да ли је у праву или није, већа је вероватноћа да ће политичка питања доживљавати као црно-беле моралне истине, уместо као комплексне теме око којих би могао да се води дијалог, пише Scientific American.

Мозак под скенером

У студији коју је предводио професор Џин Десети са Универзитета у Чикагу, 80 одраслих учесника најпре је испунило упитнике о ставовима према актуелним политичким темама, као што су климатске промена и контрола поседовања оружја, уз оцењивање моралне важности сваког свог става.

Затим су им мерени нивои метакогнитивне осетљивости – способности да процене колико су сигурни у исправност својих одлука, односно у ком степену мисле да су у праву.

У другој фази, 49 одабраних учесника је прошло кроз функционално снимање мозга магнетном резонанцом (fMRI) док су посматрали фотографије протестних група са супротним политичким уверењима и бирали коју групу више подржавају.

Резултати су показали да су они са слабијом самосвешћу доносили брже одлуке када су се теме подударале са њиховим моралним уверењима. Њихови мозгови показали су појачану активацију у регијама задуженим за емоционалну обраду, праћење сукоба и когнитивну контролу – укључујући предњи инсуларни кортекс, предњи цингуларни кортекс и латерални префронтални кортекс.

Политички став као морал императив

Један од кључних налаза био је тај да су особе са ниском метакогнитивном освешћеношћу показивале снажније реакције у мозгу када су морално убеђене у исправност својих политичких ставова. Посебно се истиче латерални префронтални кортекс – део мозга повезан са доношењем циљева и друштвених норми – што сугерише да су за њих политички ставови много више од пуког мишљења - они постају морални императиви.

Поред тога, код истих особа забележена је појачана активност у деловима мозга задуженим за вредновање и награђивање, што додатно потврђује колико су та морална уверења лично значајна.

Истраживачи верују да слабија самосвест може да буде директан пут ка догматизму и политичком екстремизму. Људи који не могу јасно да разлуче кад греше, чешће доживљавају своја уверења као апсолутне истине и мање су отворени за друга мишљења.

Ова студија, иако ограничена експерименталним условима, нуди драгоцене увиде у психолошку и неуролошку подлогу поларизације у друштву. Отвара се питање и да ли би образовање и тренинг могли да допринесеу већој толеранцији и флексибилности у политичким дијалозима.

Научници, такође, напомињу да су се морална уверења преклапала са појмовима као што су јачина става, ниво упознатости са ситуацијом и емоционално узбуђење, што је отежало изоловање специфичног учинка, закључује амерички портал.