Звона брује, а мечка игра

Док су домаћице фарбале јаја и спремале богату трпезу, на свим црквама су се оглашавала звона. Време: 28. април 1940. Васкрс. Како се овај велики хришћански празник славио у нашој престоници, а како у другим местима унутрашњости Србије, чиме се грађанство забављало, да ли су многи одлазили у село код родбине, рођака и пријатеља? Одговоре на ова и друга питања нашли смо на страницама „Политике” чији су сарадници и репортери помно бележили тадашња васкршња дешавања.

Цркве су биле украшене и улицкане, лепо обучен народ тискао се на литургијама, на сваком кораку се осећала раздраганост и свако је журио да празник дочека у кругу породице.

Пет година раније, 28. априла 1935. такође је прослављан Васкрс, мада се тада ишло у сусрет изборима за Народну скупштину, заказаним за 5. мај. Неколико дана пред празник улице би нагло живнуле. Најпре је примећен велики број уличних свирача, као и продавци цвећа који су београдским госпођама нудили тек убране љубичице и украсне венчиће од свежег цвећа. Иако добро посећене, пијаце нису биле јефтине. Тих дана највише су се куповала јаја, која су доносили мештани села око Београда.

Алексићеве акробације

Док су се купци тискали на пијацама, на хиподрому код Цареве ћуприје за други дан Васкрса 1940. спремала се коњичка трка „Владислав Рибникар”, о чему је „Политика” опширно писала. Коњи су „угланцани” и добро оседлани, а такмичари орни за надметање. Стаза на којој ће јурити грла поправљена је до најситнијих детаља. Поједини трговци, попут оних који су продавали робу фабрике ципела „Бата”, одобравали су попуст. У ваздуху се, ипак, осећао мирис надолазећих туробних дана, многи су говорили како ће бити рата.

Из „Политике” издвајамо текст од 27. априла у којем се „грађанство обавештава да ће првог и другог дана Ускрса акробата Драгољуб Алексић у Београду имати своје атракције”. Он је летео изнад града, држећи се зубима за шипку испод авиона. Било је то чудо невиђено, атракција без преседана и веома смела акробација. По томе је и највише упамћен, мада је изводио и друге акробације. Сав приход од онога што је приказао грађанима уплаћен је у добротворне сврхе друштву „Косовка девојка”. Тих претпразничних дана на улицама је, као и много пута раније, уз лупање бубњева и даира играла мечка звана Божана, могао се видети и усамљени мајмун, док су продавци с покретним колицима нудили разне шећерлеме, бомбоне, лицидерска срца.

Наш лист бележи и следеће: „Људи су одлазили возом или лађама у унутрашњост. Једни да посете куће у којима су рођени, други у госте да мало слушају петлове, миришу јоргован, приповедају о скупоћи на Великој пијаци, али и да буду за пуном трпезом коју су спремили њихови рођаци на селу. Пријала им је пролећна свежина, а још више добра свињска печеница...”

Београд је 1940. имао велики број кафана и локала, и сви су се припремали за прославу великог хришћанског празника. Хроничари бележе да је, усред припрема, наишла олуја с градом. Улице су се наједном испразниле, људи су се увукли у своје домове, а тек покоји аутомобил би пројездио центром вароши. Опустео је и корзо. У црквама се омладина тискала из радозналости, а једна мања група, с упаљеним свећама, ишла је улицом, чекајући прве сате првог дана Васкрса.

У пожутелим списима остало је сачувано да је на Васкрс 1938. одиграна фудбалска утакмица између београдске Југославије и сплитског Хајдука. Оно по чему је, између осталог, сусрет остао упамћен је начин на који су фудбалери бирали стране. На предлог капитена Хајдука, ко ће коју страну добити одлучивало је неоштећено, односно „чукнуто” јаје. Пракса да се то ради новчићем, овога пута је изостала.

Припремали су се Београђани за прославу на њима својствен начин, обележавајући у кафанама разна дружења и тада популарне бекријске славе. Гордана Сарић је у својој књизи о старој Чубури забележила да су бекрије сваке године славиле Бели или Чисти понедељак, који је означавао и почетак поста у трајању од 40 дана.

Чисти понедељак у кругу породице

Обичај је налагао да се Чисти понедељак проведе у кругу породице, ручак се тада није кувао, већ се јело оно што је остало од претходног дана, нити је паљено огњиште. Мушкарци су тог дана постили на води. Свака кафана имала је своју славу и свог домаћина. Било је ту добре хране и још боље музике. На крају забаве кафеџије су ангажовале дрвена кола, популарне таљиге да од пића уморне госте развезу кући. Према календару из 1937. године, Васкрс се славио 2. маја, наравно три дана. У престоници, али и у Крагујевцу, Нишу и другим, већим варошима, без обзира на то што је био празник, радили су биоскопи и позоришта. У Нишу су посетиоце прихватали биоскопи „Цар” и „Европа”, док је позоришни репертоар нудио представе „Ђидо”, „Риђокоса”, „Јованча мераклија”, „Стари каплар”.

Шта је још било актуелно тих дана? Власници соба и станова редовно су се оглашавали у новинама, нудећи собу, кухињу и шупу или само собу „која је чиста и удобна, а кирија повољна”. У престоници је таквих понуда долазило из улицa Топличке, Битољске, Расинске, Војводе Путника, али и из оних на периферији града.

Кад је почео Други светски рат, све се изменило. Српска православна црква је стављена под присмотру немачких окупационих снага. Васкрс се и тада славио, али много скромније, бојажљиво, с изузетно скромном трпезом. Важно је било да се традиција не прекине.

И рудари славили

У Музеју угљарства у Сењском руднику запазили смо фотографију из 1934. године на којој рудари, с породицом, наравно, и с музиком, прослављају Ђурђевдан. Пре тога су, у кругу породице, у њиховом рударском насељу, обележили Васкрс који се славио и у четничким јединицама. Нова власт је „заборавила” на Божић, Српску нову годину, Васкрс, а као празнике увела 1. и 2. мај, Празник рада.

Није било бомбардовања на Васкрс 1941.

Иако се годинама тврдило да се бомбардовање Београда 6. априла 1941. догодило на Васкрс, то је касније оповргнуто. Те ратне године се овај празник славио 20. априла, ако се уопште славио, јер је град био у рушевинама, бројале су се жртве и рањени, а део становништва избегао је у унутрашњост земље.

Празник рада на Ђурђевдан

Још су влада Краљевине Југославије и Југословенски раднички савез 1940. године Ђурђевдан прогласили празником рада. Много пре ове одлуке, у фабрици обуће „Бата” у Борову (догодило се то 1933), Ђурђевдан су славили као празник рада, с неизбежним уранком.