Јабуке за крст и Сплићанин

Понекад неке мање важне, а топле, животне приче о неком догађају или личности остану незабележене и тек се накнадно појаве у неким сећањима или књизи. Тако две приче публицисте Шпире Соломуна из књиге „Подизање споменика у Београду крајем 20. века” (издање „Чигоја штампа”) заслужују пажњу, а обе се односе на градњу Храма Светог Саве у Београду

Соломун је годинама радио у Секретаријату за културу Скупштине града, а у периоду који ова књига обухвата у нашем главном граду је подигнуто 155 споменика, скулптура и спомен-обележја. Наравно, подизање Храма Светог Саве заузима можда и најважније место. Соломун открива како је вајара Небојшу Митрића упутио где да направе крст за ову светињу. Захваљујући вишегодишњем искуству, познавању и уградњи нерђајућег челика (инокс и прохром) за споменике, Соломун је имао брзо решење – тако је крст направљен у „Првој искри”, у Баричу, а позлата у храму.

Живот или случај наместио је да је код аутора књиге током студија на Машинском факултету становала Мариола Јевтић, која се потом запослила у „Првој искри”. Она је испричала да када је крст направљен, због висине (бруто 12 метара), морао је да буде одложен у једној хали. Сутрадан испод крста запослени су затекли: погаче, ткане торбе, јабуке и крушке, флаше вина...

„Тада није било мобилних телефона, да јесте, сигурно бисмо имали фотографију за историју”, констатује аутор.

Друга се прича односи на једну од бројних делегација које су посећивале храм током изградње. Архитекта Бранко Пешић никада није одбио најављене посете страних делегација, које је водио Соломун. Тако је приликом једне посете храму видео човека шездесетих година како грли и љуби мермерни стуб, одмиче се, гледа га увис, па му приђе и још снажније га грли.

„То су Сплићани, а овај човек је препознао стуб који је клесао пре рата негде у Далмацији, када је имао само 12 година”, казао је тада архитекта Пешић, а забележио у својој књизи Соломун.