Празници се пишу великим словом
Назив великог празника код православних хришћана јавља се у више различитих облика, сваки од њих има дугу традицију и није погрешан. То су: Васкрс, Васкрсеније, Васкрсење, Воскресеније, Ускрсење и Ускрс
Данас је Врбица или Лазарева субота, први од великих васкршњих/ускршњих празника. Сутра су Цвети, а потом долази Велика/Страдална/Страсна недеља са Великим понедељком, уторком, средом, четвртком, Великим петком и Великом суботом, који претходе највећем хришћанском празнику Васкрсу или Ускрсу.
За Врбицу се беру младе олистале гране врбе – врбице. У српској традицији ово је празник у славу доласка пролећа. Црква му је дала хришћанско рухо. Врбове гранчице замениле су палмине, са којима је, по Јеванђељу по Јовану, народ дочекао Исуса Христа при његовом свечаном уласку у Јерусалим. Моћима врбе (која је због свог бујног раста и лековитих својстава била симбол здравља, напретка и подмлађивања и имала значајно место у обредним обичајима Срба, а и других Словена) додата је моћ хришћанског благослова – на Цвети се гранчице врбе благосиљају у цркви и потом чувају у кућама.
Како је ово језичка рубрика, прича о васкршњим празницима заправо је прича правописних и језичких поука. Правописна правила већ су садржана у написаном – сви наведени празници пишу се овако како су овде написани – великим словом прве речи у вишечланим називима празника, односно једине речи у једночланим називима.
Што се тиче језичких поука, она ће бити одговор на често постављана питања – како гласи назив највећег хришћанског празника, а како придев изведен од њега и како се правилно поздравља.
Назив великог празника код православних хришћана јавља се у више различитих облика, сваки од њих има дугу традицију и није погрешан. То су: Васкрс, Васкрсеније, Васкрсење, Воскресеније, Ускрсење и Ускрс.
Облици Васкрс и Васкрсеније потичу из старог српског црквеног и књижевног језика (српскословенског – изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин, који је био у употреби од времена када су Срби примили словенско богослужење и словенску писменост до половине 18. века, али га се и данас сећају и употребљавају га).
Облик Воскресеније (са о у првом слогу) припада данашњем српском црквеном језику (рускословенском, тј. рускословенској варијанти црквеног језика, која је у Српској православној цркви у употреби од половине 18. века до данас).
Васкрсење је мешавина српскословенског почетка ва- и народног завршетка -ње (уместо црквенословенског -није).
Назив Ускрс има народни облик, у којем је веома давно почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је следио тврди полуглас). Забележен је и у старим српским народним песмама („Кад је било уочи Ускрса │ вечерње су свето остајали │ и изишли из бијеле цркве“ – Наход Момир). Овај назив користе и хришћани католичке вероисповести.
Помало заборављени, али давно забележени народни облик овог празника гласи и Ускрсење. Доноси га Ђуро Даничић у свом Рјечнику из књижевних старина српских са потврдама из средњег века, а и сам га употребљава у својим преводима. Бележи га и Вук Караџић у Српском рјечнику, а налазимо га и у народним песмама („Кад ја бијах на бијес ђевојка │једно јутро Ускрсење дође“ – Огњена Марија у паклу).
У неким крајевима Србије овај празник се зове Велигдан. То је стари назив, забележен још у 14. веку, а користе га и наши старији писци (Стјепан Митров Љубиша у својим приповеткама пише: „Душа му царевала гдје Божић и Велик дан“).
Католици овај празник називају још и вазам.
Православни Срби се од Васкрса па све до Спасовдана поздрављају са „Христос васкрсе“ – „Ваистину васкрсе“ (што је српскословенски облик) или са „Христос воскресе“ – „Воистину воскресе“ (према рускословенском изговору).
Осим ових поздрава могу се чути и другачији облици, као што су: „Христос васкресе“, „Христос воскрсе“, „Христос васкрс“ и сл., али они не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.
Католици празник честитају са „Сретан Ускрс“.
У вези са придевом изведеног од именице Ускрс треба рећи да је облик ускршњи регуларно сачињен уз помоћ суфикса -њи, а облик ускрсни уз помоћ суфикса -ни: Ускрс+њи = ускршњи (као данашњи, ноћашњи, јесенашњи; с је прешло у ш једначењем по месту изговора); Ускрс+ни = ускрсни (као таласни, појасни, прсни, гасни). Дакле, оба облика су правилна, с тим што је у источној варијанти српског језика уобичајен облик ускршњи. Придев се пише малим почетним словом: „Срећни вам ускршњи празници“.
