Човекова ризница
По души се види ко је какав човек. У њој се сажима његово биће
Наш човек, утемељен на традицији, упућен у суштину живота, у колоквијалном разговору, често човека своди само на – душу. Тако, када наводи колико је где присутно људи, казује: „Има толико и толико душа.” А када нема никога, каже: „Ни живе душе!” На исти начин и Руси предочавају, говорећи: „Ни души!”
Човек није само душа, али су у њој његова основна својства. Душа оживљава тело, и у њој се настањује дух, који човеком руководи. Отуда свођење човека на душу и објашњење у различитим традицијама да душа чини бестелесну есенцију живог бића.
Не наудити, не огрешити се
На то упућују Христове речи: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?” И оне када, при давању власти и упутстава апостолима, подучава: „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу.”
Душа је претежнија од тела. С оним што у души носи, човек је сам себи пут одредио.
Кроз вековна искуства, српски народ је до такве спознаје дошaо, па ће и народна песма, на тим начелима, душу нашег народа напајати. У једној од тих песама мајка Јевросима упозорава сина Марка: „Немој, сине, изгубити душе; боље ти је изгубити главу, него своју огр´јешити душу.”
Чему човек без душе да се нада?!
Сасвим извесно, сви смо у прилици били да чујемо кад неко по савести упозорава некога ко добро не чини: „Имаш ли ти душе...?!”, „Каква ти је то душа...?!”, „Где ће ти душа, кад тако чиниш?!” Прекорно упозорава да буде свестан позвања свога и да има осећања за друга жива бића.
Душу имају и животиње. У књизи Постања говори се о „свему зверињу земаљском и свима птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива”. А пошто је Творац при свом стварању прелазио од нижих облика ка вишима, при чему је човек био последње и најсавршеније дело Божје, то, према становишту богословске науке, говори о савршенству и различитости особина душе човека од душе животиња.
По души се види ко је какав човек. У њој се сажима човеково биће. Душа је ризница човека.
У природи земног бића је да се стара о ономе што телесним очима види, а духовном бићу да се стара и о ономе што духовним очима види. Од духовног узраста човека зависи шта и колико види.
Нужно је да човек брине о телу своме, а још већу потребу има да брине о души својој. Као што је неопходно да се стара о чистоти тела, неопходно је да се стара и о чистоти душе. Исто као што је потребно тело хранити, потребно је и душу хранити.
Основна храна за душу су добра дела. Душа се љубављу оплемењује. А у љубави се узраста.
Чиста душа је благородна душа. Она нема наслага греха који ће је онемогућавати у доношењу добрих плодова. Човек такве душе духовно узраста.
Човек у својој личној ризници, у души, носи или добра дела или грех. Његово је само то што је у души својој сабрао и то
се сагледава сасвим тек када душа из тела изађе.
Као што биљка заклоњена од Сунца вене, тако и човек под наслагама греха свога није отворен за благодат Божју.
Понесе се човек кад осети благодат Божју у себи. Помисли да је моћан, да је достигао савршенство, па се олењи у подвигу. Свети Макарије Велики указује на то, па упозорава хришћане, пошто је Бог бесконачан и непостижив, да никада не смеју рећи да су постигли савршенство, већ је потребно да се смиравају дан и ноћ. Указује да је у души много органа, да је њена дубина велика, па грех који у њу улази овладава свим пољима њеним и саставима срца. Кад човек заиште благодати, она долази и овладава, можда, једним или двема деловима душе. Притом неискусан човек, обрадован благодаћу, мисли да је приспела благодат овладала свим саставима душе, и да је грех искорењен. А, у ствари, само један део душе је под благодаћу, а већи део душе под влашћу греха. „Зато се”, каже, „не сме малаксати у подвигу за све време живота, јер се не зна да ли је сва душа очишћена благодаћу.”
Када грех овлада душом, онда се говори о смрти душе. Свети Григорије Палама пише да је смрт душе – одвајање душе од Бога. Смрт тела је – одвајање тела од душе. Душа без тела живи, тело без душе не живи.
Повратак на прави пут
Наш савременик протојереј Андреј Ткачов, наслањајући се на поменутог светитеља, појашњава да је духовна смрт – раздвајање ума, душе и срца од Бога. И истиче да у том стању смрти пребива велики број људи.
Ипак, смрт не мора да буде коначна чињеница. Оживљава се покајањем, обнављањем свог односа с Творцем. Повратком на прави пут. На то упућује и библијска прича о блудном сину. Када отац прима сина који је напустио дом његов и раскућио додељено му имање, он радосно казује: „Овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше и нађе се.”
