Трема ме све ове године није напустила

„Први пут у својој глумачкој каријери играм лик из драме Александра Аце Поповића. Увек ме је одушевљавала виталност његових јунака, богатство језика и спремност да се снађу и изборе са разним друштвеним процесима. Мајка Јања је диван лик и велико је задовољство бити део толико успешне представе каква је „Бела кафа” у Народном позоришту у Београду. Чињеница да је већ десет година на репертоару Драме националног театра довољно говори о томе колико је омиљена код публике, а број награда одсликава и прихваћеност код критике. Олга Одановић изградила је слојевиту, духовиту, емотивну, брижну жену, мајку која у једном моменту заврши и на Голом отоку. Трудила сам се да некако што нежније упловим у представу и не нарушим њену структуру и динамику.”

Иза Биљане Кескеновић, првакиње Народног позоришта из Сомбора, големо је глумачко искуство. Мајка Јања у трагикомичној фарси „Бела кафа” Александра Поповића, у режији Милана Нешковића, њено је ново сценско остварење. У овој улози наследила је Олгу Одановић на сцени Народног позоришта у Београду.

Одмерена Биљана Кескеновић рођена је у Новом Саду, где је дипломирала глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића. Недуго затим постаје стални члан Народног позоришта из Сомбора, у којем годинама уназад има статус првакиње драме. Управница ове куће уметности била је у периоду од 2008. до 2014. године.

По тексту Александра Поповића, у режији Милана Нешковића, драма „Бела кафа” се после готово годину и по паузе протеклих дана вратила на редовни репертоар Сцене „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Александар Поповић у својој награђиваној „Белој кафи” смешта догађаје у имућну породицу богатог индустријалца Момчила Јабучила у периоду од избијања рата 1941, па до друге половине шездесетих година. Редитељ Милан Нешковић, у тандему са драматургом Молином Удовички Фотез, урадио је адаптацију овог Поповићевог комада. У свом приказу фокусирао се на систематско пропадање породице. У представи се користе аудио-снимци за које су били ангажовани драмски уметник Предраг Ејдус (Глас радио-каскадера) и оперски солиста Небојша Бабић (Шлагер певач).

Момчила Јабучила, главу породице у делу „Бела кафа” (које је досад освојило 13 награда), тумачи Бранко Видаковић. У улози Мајка Јање ће, уместо Олге Одановић, убудуће наступати наша саговорница Биљана Кескеновић. У ансамблу су и Павле Јеринић (Дели Јова), Вања Ејдус (Црква Ружица), Ненад Стојменовић (Срђа Злопоглеђа) и Нада Шаргин (Зора Шишарка).

„Бела кафа” представља својеврсну историјску сликовницу. Стилови игре у представи мењају се од фарсе до мелодраме, до трагедије... Колико је било деликатно изнијансирати је?

Окупација, ослобођење, партизански реваншизам, Информбиро су друштвени процеси кроз које ове две породице пролазе негде између сна и јаве. Односи су врло интензивни и налазе се у готово сталном сукобу. Таква структура комада и Нешковићеве режије пружа могућност глумцима да користе врло широку лепезу средстава и тако добију врло занимљиву драматургију ликова. Али упркос свим различитостима, љубав и емпатија су емоције које се нису изгубиле у овим односима.

Из вечери у вече трансформишете се у своје јунакиње. Само што сте се београдској публици премијерно представили у лику Мајка Јање, сусрели сте се са загребачком публиком тумачећи Госпођу Парнел у представи „Тартиф” у режији Игора Вука Торбице у склопу пројекта „Обликовање времена: казалиште Игора Вука Торбице”. Са којим емоцијама сте овога пута играли своју јунакињу? Какво узбуђење вам је донела Госпођа Парнел?

Ова изузетна, прецизна, бескомпромисна и болно савремена представа већ шест година подиже публику на ноге на свим гостовањима у земљи и региону. Тако је било и недавно у Загребачком казалишту младих. Ово је прича о вођи, али још више о стаду. Она разобличава све нас и наше пристајање на неприхватљиво. Госпођа Парнел, Оргонова мајка, оличење је традиционализма и конзервативизма. Тартиф је за њу човек који ће завести ред у породици и успоставити поредак. Александринац у комбинацији са савременим говором био ми је врло занимљив изазов. У Загребу је било много емоција, много аплауза јер добра представа се свуда и увек препозна. Ово је позориште које се тиче нас. Свих нас.

Каријеру сте градили темељно, поштено, промишљено. На матичној сцени Народног позоришта у Сомбору чека вас већ наредних вечери, поред осталих, награђивана Јевреса у представи „Људи од воска” Мате Матишића у режији Ивана Вање Алача. Какво вам је ово сценско искуство?

Изузетан писац у комбинацији са младим, даровитим редитељем. Изузетно добро написани ликови. Сви до једног а међу њима и лик Јевресе, мајке криминалца, дилера и убице. Лик мајке која се свим средствима бори за свог сина. Мајке чија је љубав према сину безусловна. Без обзира на све. Једна дивна емотивна прича и сјајна представа коју са великом радошћу играм. Сигурна сам још дуго.

Позориште је живи организам. Његову магију живите готово четири деценије на сцени матичног Народног позоришта у Сомбору. Колико је недоумица и запитаности иза вас? Колико стрепњи и сумњи?

И после толико година у позоришту увек у нови пројекат улазим са великим узбуђењем. Преиспитивање и сумња су саставни део процеса и нашег глумачког посла. У мом случају, ту је и трема, која ме није напустила све ове године. Али без тога не би било могуће развијати се. Позориште се мења и ми као глумци морамо бити отворени и за неке другачије форме.

Савета, Руменка, Милева, Ерна, Џулија, Марушка, Сара, Лаура, Паулина... И после много година бављења глумачким послом имате једнако узбуђење пред почетак представе. Како све то издржавате? Колико се човек потроши путујући кроз глуму?

Док водимо овај разговор, размишљам како ме сутра чека једна од најизазовнијих представа које сам икад играла. „Семпер идем” великог Ђорђа Лебовића у режији Горчина Стојановића. Представа која траје пуних шест сати. Моје припреме почињу два сата раније. У овој представи играм два лика. Баку Лауру и тетка Паулину. Више од 50 људи је на сцени и иза сцене.

Девет пута се пресвучем и текст, који је из три дела, има преко 400 страна. Играмо је пет година. Увек, али увек имам велику трему пре почетка представе. Али верујте, када се у поноћ заврши представа и упале сва светла у позоришту за поклон, а ми са сцене угледамо препуно позориште публике која стојећим овацијама аплаудира, помислим: вреди!

Молијер, Чехов, Шекспир, Вајлд, Стерија, Нушић... Ово је само део писаца чије јунакиње сте изнели пред публику. Волели сте их, разумели, бранили, живели у њима годинама. Како се сналазе у овом времену које је искочило из зглоба? Зашто се женама грешке тешко праштају?

У структури драмских текстова много је мање женских ликова. Често су само подршка главном мушком лику. Неретко су и лоше написани. Срећом, редитељи су свесни тога и у све чешћим адаптацијама драмских комада интервенишу код женских ликова. Али без обзира на то и даље је простора за жене изразито мање. Отуд много мање простора за грешке и у послу и у животу, па смо тако научене да функционишемо на више колосека.

Која је цена вашег уметничког трајања?

„Уметност је несигуран позив, који нити храни нити брани оног ко му се ода”, каже Андрић, али то је мој избор и срећна сам због тога. Данас у Србији имамо највеће студентске протесте од 1968. То су дивни, паметни млади људи који желе бољу, праведнију земљу. То је Србија у којој желим да живим и ми глумци пружамо им сву нашу љубав и подршку. На сцени и ван ње.