За гојазност је крив - ген
За некога, процес губитка тежине није само физички изазов, већ и стална борба са самим собом. Без обзира на дијете, вежбе и разне методе, вишак килограма се чини као непремостива препрека.
Ново истраживање, међутим, пружа објашњење зашто је ова непрестана борба реалност за неке особе.
Научници су недавно открили „ген за гојазност”, који би могао да буде кључни фактор у одређивању колико је неко склон добијању на тежини. Овај генетски фактор је вероватан разлог зашто неки људи имају већу предиспозицију за гојазност, чинећи покушаје да изгубе тежину још изазовнијим.
Експерти са Универзитета у Кембриџу кажу да мутација гена под називом DENND1B смањује способност неких људи да одолевају храни.
Иста мутација гена се, такође, налази код лабрадор ретривера, што може да објасни зашто је ова раса посебно подложна гојазности.
Према стручњацима, ова мутација може да буде повезана и са развојем астме у детињству, као и са поремећајима имуног система.
„DENND1B делује као прекидач који регулише реакцију мозга на храну”, истиче главна ауторка студије, др Еленор Рафан, за Дејли мејл, и наставља:
„Код људи, ефекат DENND1B је веома суптилан – он чини разлику од око 0,01 поена на BMI. Ово је мали ефекат и само једна од више од 1.000 откривених генетских варијација широм генома које могу да повећају или смање склоност неке особе ка повећању тежине.
Али, те се варијације сабирају тако да њихов укупни ефекат чини генетски ризик" који чини особу подложнијом гојазности или, с друге стране, релативно отпорнијом на њу”.
Истраживање на лабрадорима
Код људи, гојазност се мери помоћу индекса телесне масе (BMI).
Код паса, она се мери помоћу скале "Body Condition Score" (BCS), која оценује псе на скали од 1 до 9, од „екстремне исцрпљености” без видљивог телесног масног ткива до „екстремне гојазности”, када је струк потпуно несразмеран.
За ову студију, научници су ангажовали 241 лабрадор ретривера различитих полова, са BCS оценама од 3 (помало недовољно тешки) до 9 (екстремно гојазни).
Пси су добар модел за људску гојазност, делимично зато што и они развијају гојазност под сличним утицајима животне средине као и људи, као што су ограничена физичка активност и прекомеран унос хране.
Научници су проценили „похлепност” сваког пса, испитујући колико често „просе” за храну од својих власника и да ли су изузетно изабирљиви у вези са намирницама.
Након тога, истраживачи су узели узорке пљувачке од паса и скенирали маркере кроз целокупни сет њихових ДНК да би пронашли генетске варијације.
Идентификовано је више гена повезаних са вишком килограма код паса, али су истраживачи открили ретку и штетну мутацију гена DENND1B, која је имала најјачу генетску повезаност са гојазношћу код паса, утичући на њихову BCS оцену и тежину.
