Како да разговором добијемо оно шта желимо
Тачно је да је понекад паметније не комуницирати, посебно када је очигледно да дијалог не води никуда. У одређеним ситуацијама, превише инсистирања на разговору може само продубити конфликт, посебно када друга страна није спремна да саслуша или конструктивно учествује. Уместо бескрајних расправа које воде у фрустрацију, понекад је мудрије повући се, сачекати бољи тренутак или једноставно прихватити да неки разговори немају смислен исход.
Комуникација је процес размене информација, мисли, осећања и идеја између две или више особа, било вербално (говором и писаном речју) или невербално (изразом лица, тоном гласа, говором тела).
Често се не разумемо због неколико фактора, а најчешћи су јер свака особа има свој начин размишљања, искуства и претпоставке које утичу на то како интерпретира поруке, поруке су некада нејасне, љутња, страх или други емоционални фактори могу утицати на то како чујемо и разумемо друге, а просто људе често карактеришу и различити стилови комуникације.
Добра комуникација захтева пажњу, емпатију и способност да се појасни шта је неко хтео да каже, пре него што донесемо закључке, а Томислав Куљиш, оснивач Интегралне телесне психотерапије стручњак за родитељство, рани и лични развој објашњава у разговору за Магазин како да се још боље разумемо и комуникацију учинимо кључном за лагодан и једноставан живот.
Шта је срж добре комуникације?
Суштина добре комуникације лежи у међусобном разумевању, а не у нечијој победи. Многи људи приступају разговорима са жељом да докажу да су у праву, уместо да саслушају и покушају да схвате другу особу у њеној истини. Добра комуникација није само размена речи, већ процес у којем обоје учесника осећају да су виђени, саслушани и уважени. Ако тога нема, није важно колико смо речи разменили – комуникација се није заиста догодила. Често у раду са клијентима видим колико су људи несвесни сопствених комуникационих образаца. Мисле да говоре јасно, али заправо остављају простор за неспоразуме. Мисле да слушају, а у ствари чекају свој ред да говоре. Када постану свесни ових образаца, отвара им се потпуно нови свет могућности за квалитетније односе.
Добра комуникација се темељи на јасноћи и прецизности у изражавању мисли и емоција на начин који друга особа може лако да разуме. Важно је да активно слушамо и да смо присутни у разговору, да постављамо питања и показујемо стварни интереса за саговорника. Кључна је емпатија односно, способност да разумемо осећања и перспективу друге особе без осуде, као и отвореност и асертивност односно исказивање својих потреба и граница на ненападан и неповређујући, али одлучан начин.
Који је најчешћи камен спотицања добре комуникације у савременом свету? Има ли неке разлике кроз прошла времена?
Једно од кључних питања савременог доба је зашто, упркос технологији која нас повезује више него икада, све више људи се осећа усамљено и да није истински схваћено. Највећи камен спотицања у комуникацији данас је брзина живота, преоптерећеност информацијама и недостатак пажње. Људи су стално изложени порукама, нотификацијама, вестима и садржају, али ретко када су заиста присутни у разговорима. Некада су разговори били интимнији јер су људи проводили више времена у директној интеракцији, без дистракција. Данас често разговарамо преко екрана, са пуно мање невербалних знакова који су кључни за разумевање тона, емоција и аутентичности. Занимљиво је колико се многи људи се у комуникацији плаше тишине, а заправо је тишина понекад важан део разговора. У њој се крије простор за саморефлексију, за дубље разумевање и повезивање. Некада је боље застати, него говорити само да би се нешто рекло. Често људи тек у разговору са психотерапутом открију колико може бити лепо и корисно ако током разговора застанемо, останемо у тишини, доживимо се на неки нови начин, направимо простор за саморефлексију и чисто постојање. Из тог места комуникација се наставља у неком угодном, конструктивном и позитивном смеру.
Да ли је некада паметније не комуницирати ако је немогуће или се и то третира као својевсрна комуникација?
Тачно је да је понекад паметније не комуницирати, посебно када је очигледно да дијалог не води никуда. У одређеним ситуацијама, превише инсистирања на разговору може само продубити конфликт, посебно када друга страна није спремна да саслуша или конструктивно учествује. Уместо бескрајних расправа које воде у фрустрацију, понекад је мудрије повући се, сачекати бољи тренутак или једноставно прихватити да неки разговори немају смислен исход. Тишина може бити моћан облик комуникације, јер у себи носи поруку о границама, о засићењу, о одлуци да се не улази у бесплодне сукобе. Некада је одсуство одговора јаснији сигнал од било које изговорене реченице. Тишина, када је свесно изабрана, може бити алат за очување менталног здравља и поштовање сопствених граница поготово када приметимо да друга страна није отворена за разговор. Ако разговор води само ка ескалацији конфликта, ако друга страна упорно не слуша или користи манипулативне тактике, тада је повлачење често боља опција. Не говорити не значи одустати, већ мудро одабрати тренутак и начин на који ћемо се изразити. Многи мисле да морају одмах решити конфликт, али понекад је најбоља одлука сачекати, дозволити емоцијама да се слегну и тек онда поново покушати. Али конструктивну тишину требамо разликовати од дурења и пасивне агресије када тишином кажњавамо другу особу што је у бити наставак комуникације кроз повређивање.
Који знак је сигуран да је немогућа добра комуникација и када је тачка када треба да кажемо сада је крај?
Када неко не показује никакву вољу да вас саслуша, када не постоји ни минимум отворености за дијалог, или када се свака интеракција претвара у сукоб или манипулацију, то су сигурни знакови да је немогућа добра комуникација. Ако се после сваког разговора осећамо исцрпљено, непоштовано или обесхрабрено, то је јасан сигнал да нешто није у реду. Тачка у којој треба да кажемо 'сада је крај' долази када схватимо да наш труд не доноси никакве промене, да се вртимо у зачараном кругу неспоразума и да контакт са том особом континуирано нарушава наш унутрашњи мир. Понекад је једина здрава опција повући се и усмерити енергију на односе који имају потенцијал за истинску размену и разумевање. Јасни знаци да добра комуникација није могућа су и то ако се неко константно брани без икакве жеље да вас саслуша, ако пребацује кривицу или изокреће ваше речи, то су знакови да разговор не води никуда. Најважније је слушати сопствене границе. Ако се изнова и изнова трудимо да успоставимо здрав разговор, а друга страна то упорно одбија или користи комуникацију као оружје, тада је легитимно рећи – доста је. Не морамо увек комуницирати, посебно ако комуникација значи нарушавање сопственог мира. Комуникација није само способност да говоримо, већ и вештина да осетимо, чујемо, доживимо и видимо другу страну, да јасно изразимо емоције, потребе и ставове, али и да препознамо када је право време да се повучемо, када је боље ћутати и саслушати, а када требамо бити асертивни, јасни и одлучни.
