Бити другачији одувек је било тешко
Мислим да ће с времена на време увек неко бити предодређен за то да уништи дуго грађени мир, да згази цивилизацијска достигнућа, каже Жоаким Арена
Португалски писац Жоаким Арена аутор је романа „Човек-тигар и мистер Чарлс” (у издању Рио Магнуса и у преводу Анамарије Мариновић) за коју је добио награду „Oceanos” за најбоље дело на португалском језику за 2023. годину. Арена је рођен на Зеленортским Острвима, као писац формиран је у Европи и у Португалији, а место свог рођења овековечио је управо овим романом, приповешћу о Чарлсу Дарвину, који одушевљен Зеленортским Острвима истражује флору и фауну тог поднебља. У измаштаном сусрету са некадашњим робом доведеним из Бразила, кога зову Човек-тигар због ретког обољења коже и светле пути испрскане мрљама, Дарвину су отворени нови светови култура. Они у овој причи постају пријатељи који се разумеју на нивоу духа. Роман описује и историјске чињенице, боравак овог необичног роба на двору краљице Марије Прве од Португалије крајем 18. века, али и бекство краљевске породице у Рио де Жанеиро пред надирањем Наполеонове војске у Португалију. Роман приказује сјај двора с једне стране, и патњу робова, с друге...
Ваш роман одише свежином и узбуђењем открића. Да ли сте из тог разлога изабрали Чарлса Дарвина као младог научника који тек упознаје Зеленортска Острва, где проналази необичне биљке, животиње, фосилне остатке, али и једног посебног човека?
У ствари, оно што ме је привукло Чарлсу Дарвину и Човеку-тигру био је сусрет њихових различитих култура. Након великих пловидби Колумба, Васка да Гаме, капетана Кука и других, ово је тренутак активног упознавања „другог”. С друге стране, иако трговина робљем за Америку већ постоји, расизам подстакнут науком и дехуманизација тамнопутих још увек нису ступили на сцену. Такође, у Америци се Европљани сусрећу с Индијанцима и још увек нисмо упознали свет у ком културе ратују једне с другима. Ауторка Тони Морисон написала је роман „Милост” како би показала оно време у Америци у ком су белци, Афроамериканци и Индијанци живели у истим градовима, истим суседствима. А у случају Чарлса Дарвина и Човека-тигра, старца који је некоћ био роб, њихов сусрет одражава тачно такво сучељавање култура, тренутак опчињености откривања других који су различити од нас, али исто као и ми на различите начине обогаћују своје животе и проналазе срећу. Коначно, иако сам измаштао сусрет ова два лика, фасцинација Чарлса Дарвина Зеленортским Острвима и посебно острвом Сантијаго стварна је. То је описао у свом дневнику, који је назвао „Cape de Verdes”. Био је врло напредан млади човек отвореног ума.
Лајтмотив беле коже једног роба и мрља на њој које као да сијају, упечатљив је симбол вашег романа. Како је то изгледало у 19. веку – бити потпуно другачији, бити „црна овца”?
Бити другачији одувек је било тешко, у сваком времену. Евроцентризам било да је друштвени, политички или религиозни, од других је одувек стварао или непријатеље или људе које треба покрстити у „нашу веру”. Уз то, постоје физичке различитости, сексуалне и културне опције. Човечанство је одувек прогонило оне другачије. И данас се суочавамо са тим иако живимо у 2025. години. Ово је уочљиво посебно са поновним доласком екстремних десничара на власт у неколико земаља и њиховим дискриминаторним, ксенофобичним и расистичким мерама. Нажалост, не мислим да се човечанство мења у овом погледу. Имамо кратко памћење и увек ће постојати та скупина конзервативаца који никада неће прихватити чињеницу да постоје другачији људи, људи са животима различитим од њихових, као и да је то савршено нормално.
Доживљавате ли Дарвина као научника, емпиричара, логичара, или га видите и као уметника, човека богате имагинације и осећајности?
Мислим да је млади Чарлс имао од свега тога по мало. Поседује знање које је стекао на студијама на Единбуршком универзитету, искуства стицана од малих ногу. Али, такође, и велику осетљивост за збивања у свету и животе људи. Пример за то је његово пријатељство са бившим робом који га је научио техници балзамовања птица. Научник, природњак у Дарвину већ постоји у његовој урођеној радозналости, што ће га учинити надареном особом која разуме живот, људе и природу. Само неко са овим квалитетима, неко у коме се спајају научничка радозналост и уметничка осетљивост, могао је да износи њему својствена запажања. Због тога сам у свом роману покушао да осветлим ову страну младог човека ретких врлина.
Може ли наука да постоји без имагинације? Шта мислите о такозваној вештачкој интелигенцији?
Неко је рекао да је имагинација за људе важнија од знања. То много говори о нама. Али у исто време, мислим да једно тешко може да опстане без другог. Можда је теже нешто замислити без претходног сазнања. Када је реч о књижевности, што је моја област, она зависи од имагинације, али и од сећања. За мене, сећање је основ читавог стваралаштва, чему додајем мало маште. Имамо писце сећања, као што је Габријел Гарсија Маркес, и писце имагинације, као што је Жил Верн. Вештачка интелигенција резултат је неизбежне еволуције нових технологија и знало се да ће једнога дана доћи. Оно што је важно јесте знање о томе како ћемо је користити и у којим ће деловима наших живота бити корисна. Зато немамо сумње у то да ће у блиској будућности многе од наших дневних задатака обављати вештачка интелигенција. То се већ дешава. Мало је застрашујуће замишљати свет у коме не постоји контрола над њом, али ја сам оптимиста и мислим да ће превладати разум. У уметности може да се користи као још једно од оруђа, продужетак уметникове руке, на пример, у креативном процесу. Као и у превођењу текстова из области технике, подједнако. Али не мислим да ће икада моћи да замени песника или прозног писца. Књижевност зависи од људског искуства, литература је одраз људског стања. Све то мора да буде проживљено, отпаћено, прослављено, жељено, жуђено, романтизовано – пре него што постане литерарна грађа. Није то само причање приче. То је усађивање у приповест оне најдубље суштине нас као људских бића и не верујем у то да ће у будућности моћи да буде замењено нечим другим, производњом алгоритама.
Ваш јунак долази у Лисабон на двор краљевске породице, где се образује и постаје уметник, али у животу бива и сведок присилног просвећивања. Како видите овај процес „доношења цивилизације” земљама трећег света?
То је нешто што постоји од првих цивилизација. Одувек је опстајала идеја освајања и представљања наших религиозних, друштвених, културних, економских идеја другим друштвима. Египћани су то чинили Хeтитима и другим народима, Македонци Александра Великог чинили су то у Персији и у другим деловима Азије. Онда и Римљани, витезови крсташи, колонијалнe силе, почев од португалске. У 19. веку постојала је потреба дехуманизовања Африканаца како би ропство имало оправдање за уништавање њихове културе и пљачку њиховог богатства и сировина. Бели човек је донео са собом своју религију и претио народу из џунгле паклом, нечим што никада нису могли ни да замисле. Вође Пентекосталне цркве наметнули су западњачку одећу староседелачким женама на Тахитију и на Хавајима. И шта данас имамо? Неоколонијализам дела Запада и Кине, који захтевају исте те сировине, а народи Африке и даље живе у беди. Неки то виде као маневар којим би Африка била у зависном положају у односу на Запад, па остаје у стању неразвијености, опстајући само као снабдевач сировина уместо да развија државе и друштва на својој територији.
Како објашњавате тај нови колонијализам и чињеницу да неки лидер може да изабере вашу земљу за изградњу, рецимо, ривијере?
Настављамо да живимо према логици закона јачег. Данас, са истрошеним друштвеним и историјским вредностима које би ујединиле међународну заједницу, после Другог светског рата, настао је хаос. Политички модели нису дали одговор који су људи очекивали и отворили су путеве популизма, искоришћавајући фрустрације народа. Са завршетком светског поретка заснованог на солидарности, мултилатерализму и сарадњи, рескирамо повратак тоталног варваризма, који смо видели у Гази и у Украјини. Мислим да ће с времена на време увек неко бити предодређен за то да уништи дуго грађени мир, да згази цивилизацијска достигнућа. Логиком супериорности која уништавање читавих нација и окупирање њихове земље сматра савршено нормалним.
Човек-тигар често стоји између правде и људске злобе; он посматра лажни патриотизам оних који себе називају патриотама. Да ли је то оно што се увек враћа, ма где живели, један или једни, сами против свих?
То је месијанска слика, неко ко се уздиже из хаоса и уништења против сила зла. Историја нам је дала неколико примера људи који су се борили готово сами против света на путу за амбис. Мислим да ће увек бити неко ко би то учинио и на то треба да будемо поносни – да будемо поносни на неког ко устаје против тираније, рђе у друштву и погрешних идеја. Многи од тих људи и жена били су писци који су се својим делима борили против зла. У 20. веку било их је много, на свим континентима.
Ваши јунаци путују и тако се повезују, путују и у самима себи. Да ли је путовање метафора живота за вас?
Волим живот да посматрам као путовање. Не мора то нужно да буде дугачак живот. Може то да буде кратак живот са дугачким путовањем, као што су многи песници живели, на пример Артур Рембо. Да би путовање било најбоље могуће, мора да се дешава унутар човека и изван њега. Уживам у томе да путујем и да размишљам о свим сусретима са различитим људима и културама, као што се то десило недавно, на мом путу у североисточну Индију, у савезну државу Асам. Књижевна путовања досежу далеко: замислите литерарне светове Фокнера, Борхеса, Вирџиније Вулф, Џојса. Писци су стални и компулзивни путници. Али у једном тренутку живота почињемо да путујемо више унутар себе, користећи све стечене информације, искуства и знање за литерарна путовања, са новим ликовима и причама тог универзума у нашим главама.
Човек-тигар наставио је живот у Дарвиновим сећањима. Треба ли тако да живимо, као да ћемо постати део нечијег сећања?
Могуће. У давнини је постојао мислилац који је веровао у то да наш живот може да буде сан некога другог, Бога или неког другог бића. Свиђа ми се ова идеја, јер је врло борхесовска и отвара неколико слојева постојања или могућности других живота изван оних које поимамо. Све што не исцрпљује снове и машту за мене је могућност трајања литературе. Ако смо ликови у нечијем сну, то је револуционарно због тога што смо свесни свог постојања у нечијој подсвести, што нам је блиско. У основи, то је тотална литература, у бесконачности њених могућности.
