Увек слушам своје срце

Људи се деле на оне који знају шта хоће и они који знају шта неће. Ја не знам шта нећу, али сам одувек знала шта хоћу, каже Маја Бојић, млада водитељка  емисије „Студио знања – нешто сасвим другачије“.

Почела је као новинар РТС-ове емисије „Студио знања – нешто сасвим другачије“, са 21. годином. Убрзо је Маја Бојић постала и водитељка и сарадница на сценарију ове општеобразовне емисије која има важну мисију – да показује и доказује публици да је стицање знања главно човеково, животно опредељење.

– У почетку сам припремала новинарске прилоге, а када је дошло време да уђемо у нови ТВ студио било ми је понуђено да будем водитељка емисије. Све време трудила сам се да пружену шансу искористим на најбољи начин, да оправдам поверење уредника Зорана Живковића, аутора емисије „Студио знање“ и одговорног уредника Редакције за општеобразовни програм, али и да стекнем поверење гледалаца.  

Прича нам да је имала велику трему током првог студијског снимања у РТС-у. Као гимназијалка већ је радила у независним ТВ продуцијама, а имала је искуство и у вођењу пригодних програма у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, у Народној библиотеци Србије, цркви Свете Ружице на Калемегдану. Волела је разговоре са људима, воли „велике позорнице” и мислила је да је неће имати трему.

– Сећам се, стојим и размишљам о тексту – како ћу га изговорити, а ноге ми се тресу. Хајде да још једном пробамо! – чујем из режије. Ма, није шала водити „Студио знања“, једносатну емисију, дефиле гостију кроз студио, различите теме, треба задржати концентрацију и добро расположење, владати ситуацијом. Пратити питања гледалаца преко Zoom апликације.

Рођена је у Београду. Са породицом живи у насељу Угриновци, где је похађала основну школу „Станко Марић”. Каже да је предности живота у овом мирном београдском приградском насељу осетила током короне, када је све било затворено због полицијског часа. Схватила је шта значи имати своју кућу и уживати у цветној башти са најмилијима.

Завршила је Девету београдску гимназију, друштвено-језички смер. Вредна је и озбиљна, на последњој је години новинарства на Факултету политичких наука, смер политикологија. У децембру је требалo да полаже последњи испит, који је пријавила, али због студентске блокаде све је одложено.

Чујемо и зашто се определила за новинарство…

– Људи се деле на оне који знају шта хоће и они који знају шта неће. Ја не знам шта нећу, али сам одувек знала шта хоћу. Чули сте песму „Посољени зрак и разливена тинта” Златана Стипишића Џибонија? Волим његове песме. „И моје небо сад је посољени зрак а моје море разливена тинта и зато певам да не поједе ме мрак. Јер да нисам ово ја бих био биљака“. Е, да нисам новинар...

Њен животни мото је: све своје са собом носим” (omnia mea mecum porto).

 – То је рекао Бијас. Један од седам старогрчких мудраца. У време када је персијски цар Кир Велики опседао Пријену њени становници су бежећи са собом носели сву своју имовину, једино је филозоф Бијас ишао без ичека. Када су га војници упитали зашто он ништа не носи, рекао је: „Све своје са собом носим”. Паметном човеку, осим знања које поседује, ништа није потребно. Само оно на чему радимо унутар нас је нешто што нам остаје до краја живота.

 „Студио знања” је емисија, која се бави разним образовним темама, од психологије свакодневног живота до археологије у свемиру и вештачке интелигенције. Емитује се на РТС 2, петком око 22.30.

– У последњих неколико недеља у емисији се говорило о породичним албумима, празничном духу, историји Нове године, игри и самопоуздању, друштвеним мрежама, сну и продуктивности, моралу, етици.

Личном, њој се посебно допала емисија о пољубцу. Била је јако добра, са духовитим гостима, каже.

На почетку је каријере и пред њом су многа искушења. Била је кратко и водитељ Јутарњег програма. Воли изазове, каже:

– Увек слушам своје срце. У животу нема места за страх, битно је да се крене. Ако почнете да размишљате како ћете шта да урадите и хоћете ли се снаћи, већ сте на добром путу да ништа не урадите. Данас су сви оријентисани тржишно. Гледају једни друге као конкуренцију. Да ли је то до мог васпитања или до нечега што носим у себи, ја у конкуренцију не верујем. Мишљења сам да за све има места под сунцем.

Када жели да се растерети после свих дневних обавеза, у руке узима књигу и чита. То је њена одбрана од свега што је лоше. Ту љубав је открила у гиманзији. Заволела је Софоклеуву „Антогону” а потом и руску књижевност. Воли и Достојевског, и Толстоја, и Пушкина, и Мешу Селимовића... Тренутно чита „Руђина” Ивана Тургењева.

– Код западне књижевности увек ми недостаје то „мало душе”. Уз руска књижевна дела, сагледала сам колико смо сви ми мали. Почела сам помирљивије да гледам када је неко бахат, безобразан, љут. Схватила сам да сви ми имамо своје проблеме, несигурности, а да наше понашање није ништа друго него одбрамбени механизам од лоших појава.

Гледаоцима топло препоручује награђивану емисију Вишње Печенчић – „Лектизер” Редакције школског програма РТС-а.

Колико се треба плашити „паметних програма и машина”?

– Моја генерација „З“ не верује у институцију пензија. Свет у коме живимо се променио, технологија га је преузела. Једино смислено је да ми себе променимо. Затварање једног радног места данас подразумева отварање још двадесет нових радних места. Кад измислите ново занимање данас то значи да о тим занимањима у овом тренутку учимо. Вештачку интелигеницију су измислили људи и исто тако је и контролишу људи. Било би лепо да имамо поверење једни у друге – рекла је Маја Бојић.