Од Индије до своје баште
У далекој земљи провели су целу деценију, радили су и у Аустрији, а онда на обали Тисе започели производњу парадајза
Лако је себи угодити када знамо шта желимо и чега смо спремни да се одрекнемо, попут четворочлане породице Тот из Аде, на северу Бачке. Они су пре 14 година одлучили да недалеко од песковите плаже на Тиси гаје поврће и праве зимницу.
Пре него што су се ту скрасили, супружници Тамара и Иштван Тот доста су путовали, у Индији су провели 10 година.
– У време монсунских киша враћали смо се у Аду – каже наша саговорница, рођена Сомборка.
У викенд-насељу поред Тисе, тада су Иштванови родитељи имали кућу с баштом. Гајили су парадајз и ротквице и продавали их на пијаци. У томе су им помагали Иштван и Тамара, наравно, кад нису били на путовању. Ускоро се и код њих родила жеља да гаје поврће. У Србију су се вратили пре 14 година када су добили прво дете, али и тада је Иштван сезонски радио као кувар у ресторану у Аустрији. Пандемијa вируса коронa променила је све.
– Одлучили смо да постанемо баштовани. Добили смо од пријатеља семе интересантне сорте парадајза. Ја сам била аматер, али је супруг одмалена помагао у башти – прича Тамара.
Она каже да се од баште може живети, скромно и уз пуно рада.
Башта породице Тот простире се на две парцеле, једна је од 800 и друга мања од 400 квадрата. Определили су се за органски начин производње, без употребе хемије, истина уз мање рода. Тако добијају квалитетно поврће за зимницу. Тамара каже да наоко њихов парадајз можда не изгледа најлепше, али је за сок или сос одличан. Истина, немају сертификат да је то поврће органски произведено јер због околине не испуњавају услове, али у својој башти не користе хемијска средства, придржавају се плодореда…
Истиче да су добили семена старих сорти, размењују семена, увећавају асортиман. И хвале се да данас имају парадајз шљивар, паприкар, јабучар, воловско срце, црни, жути... Комбиновањем различитих сорти парадајза и свежег зачинског биља припремају зимницу.
Породица Тот почела је да производи и расад парадајза, иако то захтева пуно посла. Крајем фебруара саде, а у мају се расад пребацује на отворено.
Тамара открива и шта јој је рекао пријатељ баштован:
– Сетва парадајза је као основна школа, сетва паприке је средња, а целера факултет. И тако је фамилија Тот стигла и до факултета, па за потребе свог домаћинства гаји целер и шаргарепу.
И своју децу су укључили у посао.
Не смета јој ни што је све ово, заправо, сезонски посао, јер је, како каже, навикла на периоде када се пуно ради или, пак, више се одмара.
– Битно нам је и да немамо газде – додаје и признаје да је лепо кад може да се бира кад ће и колико да се ради,
мада се зна када се нешто мора посејати, обрадити у одређено време. Ипак, додаје, бар може да бира да ли ће то да ураде ујутро или поподне, а у међувремену се може и на купање лети.
У њиховој башти нашла се и македонка паприка, ситна и неугледна, а издржава све услове и било да је суша или превише кише, богато рађа све до зиме.
– Бундева је такође битна за зиму, а једна од омиљених овде је хокаидо од које се прави најукуснија крем супа – каже наша саговорница.
Мале тајне
Свака сорта има своје предности и мане, а Тамара Тот открива да су за парадајз-сок најбољи жбунасти и јабучар/јасенички јабучар. Жбунасти је киселији и воденастији, јабучар га мало угусти и додаје слаткоћу.
За сосове су најбољи воловско срце, шљивар, крушкасти, рома и паприкар – меснати и слатки.
За припрему пелата она препоручује сорте рома и паприкар црвени – тврђи и меснати, не превелики, погодни да се слажу у тегле.
За салату су добри сви, али највише фине киселости дају жбунасти и јабучар.
Транспорт најбоље подносе дунавски рубин и манимејкер – лепи и глатки, а нису пластични. Деци за грицкање најбољи је чери црвени, може и жути, као и за салате, за додатак сосовима, чорбама и свему што треба мало засладити.
За сушење најбоље се исказао чери дугуљасти или крушкица, пре свега црвени, а може и жути.
ДНЕВНИК САДЊЕ
Тамара Тот у почетку није записивала када су и шта засејали, садили, пресађивали и шта је дало добар род. Али, онда је све чешће долазило до недоумица колико семена да наруче, када да их посеју, на којем месту да саде биљке, када да промене положај…
– Након две такве сезоне у једну свеску сам почела све да записујем, али тиме нисам била задовољна, па сам направила свој прегледни дневник с формуларима. Тако је настао „Баштенски дневник”. Понудила сам га и другима, као алат који олакшава планирање и вођење баште – каже Тамара
