Штрикала ми Нена у духу традиције
Уникатне одевне предмете у игри боја, ручно и машински, спојем природних и вештачких материјала прави Невена Јовичић из Севојна, а купују их углавном странци
Невелика кућна радионица у дивно уређеној породичној кући у Севојну, предграђу Ужица, мами пажњу необичним одевним предметима овде насталим. Особеног стила и детаља, у игри боја, склапањем наизглед неспојивог, с духом традиције у модерном дизајну.
Ти уникатни производи – џемпери, дугачки мантили, несвакидашњи асесоари – ове предузетничке радње „Штрикала ми Нена” младе власнице Невене Јовичић зване Нена стижу и на далеке континенте. Треба, дакле, бити оригиналан, маштовит и послу посвећен, па се и кућним штрикањем свет осваја.
Дуже од пола века овај крај се помиње по рукотворинама златиборских плетиља које су, заслугом предузимљиве креаторке Добриле Смиљанић, осамдесетих продаване у срцу светских метропола (па и у бутицима на њујоршкој Петој авенији). Нена Јовичић поштује ту светлу традицију и такође држи до етно-детаља, али одећу израђује на сопствени начин, не само ручно, него и машински, користећи поред вуне и вештачке материјале.
Нови живот машина с тавана
– Израдом трикотажних одевних комада моји родитељи су се бавили још деведесетих, тата је штрикао на машини, а мама шила. По завршетку те делатности спаковали су машине на таван. Можда се неко некад за њих заинтересује, размишљали су тада. Обистинило се: мене је тај рад привлачио, па када сам једном са супругом Тихомиром кренула на скијање и видела да ми недостају капа и шал, запитах се зашто да идем у продавницу и купујем кад могу да их направим. Успела сам, уз татину помоћ који ме је увео у тајне штрикања. Тако је кренуло, а од тада је, ево, прошло 15 година – почиње своју пословну причу насмејана Нена, која је по струци економиста у туризму (судбина јој је да свој крај и сада промовише, мада не туристички).
Прво је, каже, седам-осам година радила сама (уз родитељску помоћ), па затим заједнички с пријатељицом Маријом у покушају да посао дигне на виши ниво. Штрикале су заједно у њиховој фирми „Nemar knitting” (Невена-Марија штрикање) с амбицијом да се пробију на инострано тржиште. Али разишли су им се пословни путеви, па од пре три године Нена поново сама израђује одевне предмете. И то под несвакидашњим именом своје предузетничке радње „Штрикала ми Нена”.
– Дала сам такав назив уочи свог првог појављивања у емисији „Шареница” РТС-а, где сам говорила о свом раду. Имала сам и разлог за ново име: пошто одавно излажем на базарима, видела сам тамо да људи не могу да запамте кад им кажем „Nemar knitting”. Како, како, запиткивали су стално. Сада видим да ново име људи лепо прихватају. А у „Шареници” је била и шала у стилу „Штрикала ми нана”.
На питање у чему је посебност онога што прави, одговара да се издваја по склопу „свих боја овог света”, спаја разнолико и неспојиво. Неко такав стил зове и еклектички. Чини то по некаквом личном осећају и надахнућу, јер се није школовала за дизајнера.
Користи и природне и вештачке материјале за израду џемпера, мантила, капа, шалова, чарапа... За зимске је то микс вуне и синтетике, а за летње углавном памук и вискоза. Настоји да буде што природније, али не може потпуно без синтетике. Таква мешавина материјала показала јој се квалитетном, неће одећа да се скупи ни стегне.
– Сваке године имам неку своју колекцију, па гледам да ту искористим поједине етно-мотиве и орнаменте, да промовишем традицију ужичког краја. Рад ми је ручно-машински, боље речено полумашински с доста ручног рада. Прилично детаља (џепова, лајсни, рајсфершлуса) ручно пришивам. Ово су уникати, а не индустријски одевни комади, није све налик једно на друго. Рецимо, за овај шарени дугачки мантил с ресама и геометријским квадратима, по чему мој рад препознају, биле су потребне три недеље да бих га направила.
Њен је цео пословни процес: од идеје и дизајна до продаје производа. Највећу помоћ има од родитеља: тата је главни мајстор, а мама помаже у шивењу, они не смеју да закажу. Кад Нена нешто смисли, онда им исприча, јер зна да ће они бити подједнако узбуђени као и она ако је замисао добра.
Своје производе продаје углавном на домаћем тржишту, у такозваним концепт-сторовима (где се продаје роба локалних произвођача) по Србији. Њени производи су присутни у концепт-сторовима у Београду (Чумићево сокаче), Нишу, Новом Саду, Пожаревцу, у једној радњи на Златибору... Купци су углавном странци, као и наши људи који живе у иностранству. Зато што они, објашњава Нена, више цене ручни рад и воле да купе од особе која је то радила, желе уникате и аутентично. Зато су њени одевни предмети стигли и у Канаду, Аустралију, западну Европу.
– Моји инострани купци су освешћени колики је загађивач текстилна индустрија и прекомерна куповина. Такви посебно цене што им је нека Невена из Ужица израдила не само уникатан комад, већ је то урадила сама или уз помоћ своје маме, а не неки велики трговински конгломерати који често немају етичност у пословању и питање је како се опходе према својим радницима. Зато не желе да потроше свој новац да би додатно богатили „фаст фешн” брендове, већ купују од домаћих дизајнера и тако поспешују домаћу привреду – каже наша саговорница која је своје моделе излагала, у више наврата, у београдском Дому културе „Силоси”.
Прво мантил, па онда и џемпер
Неретко прави одевне предмете по жељи и мери купца. Памти, рецимо, да је један њен дугачки мантил купила професорка с неког универзитета у Канади, која је код нас боравила три недеље. Затим је Нена направила и персонализовани џемпер за ту професорку, која је наручила жељене боје. А добар глас о уникатима шири се препорукама, тако да стижу и нове наруџбе.
– С обзиром на то да ми је традиција у срцу, моја жеља и намера је да у будућности искључиво користим златиборску вуну бојену природним бојама, као и да та одређена колекција буде изложена у Београду за инострано тржиште – не крије амбиције у духу традиције Невена Јовичић.
