Где је нестало злато
Теслу нека преузму Арапи, радио и телевизијско благо нека пропадне, Хала 1 нека се претвори у шопинг-центар са оперском двораном од бетона која звечи
Често када ствари постану тешке, чује се она стара – продаје се породично сребро. Ко и како распродаје породично сребро овог народа и државе то пратимо већ дуги низ година. Биће да је СФРЈ, а у њој и Србија, била породица са подоста сребра које се више од тридесет година распродаје, овако и онако а, како видимо, још увек има много тога да се распрода. Али питање гласи – где је нестало злато? Нестало је из јавног живота, али, тајним каналима, далеко од очију јавности, наше се народно злато и те како распродаје. Да ли будзашто, то знају само они који га продају и они који га купују. Једно је сигурно. Нема више радњи, златара, где се могло ући и купити нешто од чистог злата, често уметнички обликовано и са државним печатом квалитета и легалности. Мајданпек и Цеље – била су то имена, рекло би се брендови, где је било и златника и накита и украсних предмета да се купи „на добар дан”. То је све ишчезло да се више никада не појави. Појавиле су се, пре неку годину, преко ноћи и на сваком градском ћошку, радње које су откупљивале злато, што се каже – право са улице. Као што су се појавиле нагло, тако су нагло и нестале. Да ли то значи да је све од злата што је било за откуп од народа откупљено и отишло даље, у неке нове руке. Које и чије? Одговори на та питања су прича за себе, али нестанак народног злата враћа се као фантом кад год искрсне прича о злату однетом из Краљевине Југославије у бежанији краља и његове свите. Чувена је и слика кршног четника који, по гудурама Балкана, на својим леђима, 24 сата дневно, носи сеф у коме су златници којима располаже Дража Михајловић. Легендарне су и приче како је Јосип Броз, у свим својим илегалним пустоловинама, увек имао на прсту златни прстен који је, у невољи, могао да му донесе спас.
Својина космичке вредности
У садашњем времену ствари су много мање материјал за легенду. Више су показни материјал за предмет – неоколонијализам и како га схватити. Прва чињеница – у 2023. години три највећа извозника у Србији била су кинеска предузећа. Формула – „кинеско а наше” појављује се само у папирима статистичких служби. Али, у најбољу руку је – и кинеско и наше. Али у стварности је кинеско. Шта Кинези извозе из Србије у свет? Одговор је – наш бакар и наше злато. Друга чињеница – на годишњем нивоу то су сада већ милијарде евра. А Србија од тога има – шта? Прилику да се хвали како је извозник и како извоз расте. И нешто мало рудне ренте, најниже на свету. Има ту још замршенијих прича о другим рудницима злата у Србији и о злату које се из њих извлачи без евидентирања у Народној банци Србије, без трагова, без знања народа. Постоји прича да Рогозина на територији Новог Пазара лежи на бакру, сребру и злату, кога има „за пола Европе”. Али трагање за златом у Србији врши се данас на више од тридесет локација, већином на истоку и југу земље. Велика већина истраживача су стране компаније. Стручњаци процењују да се под земљом у Србији налази и до 600 тона злата у вредности од 30 милијарди евра. Како год да буде и коме год да то припадне, вреди имати на уму да није случајна она крилатица која гласи – све ће то народ позлатити.
На другој равни свакидашњице налази се интелектуална својина космичке вредности, незамисливе цене и страховитог зрачења. Да, то је злата вредна оставштина Николе Тесле која се налази у музеју, у Београду. И да, ово је сада четврти пут да на страницама Културног додатка пишем о тој непроцењивој оставштини, њеној судбини и нашем немару који као крајњу последицу има трећу чињеницу – као народ и као држава не умемо са сопственим богатством па га радије препуштамо странцима. После деценија лутања и занемаривања Теслиног богатства, ових дана објављено је, и то из Министарства културе, да је изабран победник на архитектонском конкурсу за нови музеј Николе Тесле. Победник је фирма из Лондона. Награда је 60.000 евра. Музеј ће се налазити на територији познатој као Београд на води. Значи на територији која, по свему судећи, не припада више нама, народу ове земље, већ припада неком арапском милијардеру. Фирма „Београд на води” биће главни инвеститор у изградњи музеја. Као, одличан је то посао, држава не улаже ништа, све ће странци да покрију. Али они ће заузврат нешто и да добију. Не нешто него Николу Теслу и целу његову фантастичну оставштину. И њоме да управљају.
Садашњи музеј Николе Тесле је најпосећенији у земљи. Око 200.000 људи га обиђе у једној години. Коме ће ићи приход од продатих улазница? Ко ће имати право да користи лик и дело Николе Тесле како му је воља? И којим ће, ако не тајним, уговором све то да буде регулисано између земље Србије и богатог шеика? Па је ли то онда трагедија нације или је то глобална сарадња или је то неоколонијални менталитет који не зна за боље? Па – како би рекао чувени новинар – је ли то могуће?
Изгледа да је могуће јер откад се територија позната као Београд на води додатно проширила за стотине хектара, још једна драгоцена установа културе овог народа нашла се баш на тој територији. Маркирана за рушење и заборав. Не, не говорим о Београдском сајму, већ о згради Телевизије Београд, која је прва зграда на Балкану наменски изграђена, године 1958, за телевизијски студио. И из које је кренуо са емитовањем први телевизијски програм у историји Србије. Пројекат зграде поклонио је британски Би-Би-Си а прилагодио га и реализовао пројектант целог Сајма арх. Милорад Пантовић, уз консултацију са арх. Братиславом Стојановићем. Спољашност и унутрашњост првобитног изгледа зграде и данас су у потпуности очувани. Заједно са Бојаном Андрић, легендарном уредницом серије „Трезор”, већ годинама предлажем надлежним органима да се та зграда претвори у Музеј радио-телевизијског стваралаштва Србије. Последњи пут то је било 21. фебруара 2024. године, када је наше писмо отишло на следеће адресе: председник државе, председница Владе, министар финансија, министарка културе, министар грађевинарства. Писмо је насловљено овако: „Зашто треба сачувати зграду првог ТВ студија на Београдском сајму”. Наравно, нико није одговорио. Да не улазим у детаље објашњења зашто ова држава треба да има овакав музеј као прворазредну културно-медијску установу.
Све је могуће и ништа није могуће
Разлози су више него јасни. Иронија је у томе што се на само неколико стотина метара удаљености од зграде ТВ студија на Сајму стара железничка ложионица претвара у мултимедијални центар уз улагање од десет милиона евра. Много је то новца за нешто што ће тек да буде. А оно што је било и што је траг нашег живота, идентитета и културе, стотине хиљада метара филмске траке, десетине милиона минута телевизијских записа треба да буде скривено, запуштено и недоступно заинтересованој јавности. Па да човек поново узвикне – је ли то могуће!
Патетично звучи када се напише – у земљи Србији све је могуће и ништа није могуће. Упорно нас запањује чињеница да се, у размерама Европе, у Србији издваја апсолутно најмање средстава за културу. Па ипак наши уметници, културни радници, и даље истрајавају, суочени са бруталним ставом сопствене државе која много лакше и са правим ентузијазмом одваја масивна средства за оно што се, по свим мерилима овог и сваког другог света, може сматрати за пуки кич и шунд. Теслу нека преузму Арапи, радио и телевизијско благо нека пропадне, Хала 1 нека се претвори у шопинг-центар са оперском двораном од бетона која звечи. Архитектонски врхунци из садашњих и прошлих живота нека се сруше, нека никну шуме безличних здања које мој пријатељ Никос, архитекта са Родоса, назива – картон д’ бламаж. На крају, све се тумачи тако да је све то једна велика похлепна јурњава за новцем. Да, али јасно је да није све у новцу – има нешто и у злату!
