Јединац у мајке
Отац и мајка, једном речју, због различитих карактера нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио
Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. „Јединац у мајке!” Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Касније, оваква питања била су све ређа, па ми се на крају чинило да је баш добро што сам јединац јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца. Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и „пукотине” карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао „палог брата” у нама, односно инфериорни део личности) – само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима – треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.
Оца сам запамтио као вредног и поштеног човека који је савесно обављао своје дужности; био је тачан, строг и прецизан у свему што је радио, па је сматрао сасвим природним да и од мене то исто захтева. Мајка је била топла, осећајна, мало нервозна жена, не увек задовољна помало крутим и не много друштвеним мужем, па је, због тога, преносила вишак својих неостварених жеља на мене, што није било увек добро. Отац и мајка, једном речју, због различитих карактера нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио. Нисам, истина, никада бежао од куће, мада сам често то пожелео, осим што сам, каткад, са једним добрим другом, мојим вршњаком, одлазио на Дунав, тамо негде близу Небојшине куле, дивно се проводећи у разноврсним играма, заборављајући на време. При повратку кући, дочекивало ме је брижно лице мајке и љутито лице оца, који је умео ове моје „хаклберијевске” излете да казни и батинама. „Том Сојер и Хаклбери Фин” била је у тим годинама моја омиљена лектира. Онда, и „Кожна чарапа” и „Спорт клуб кликер” и још понека авантуристичка прича из библиотеке „Златна књига”.
Леви халф
Као дете, до почетка пубертета и адолесценције, био сам живахан, немиран и непослушан дечак који се бунио, подједнако, против претеране осећајности мајке, која ме је тако везивала за себе, и против опсесивне принципијелности оца, кога сам и поштовао, и волео, али се и бојао. Ваљда због тога нисам волео да будем дуго у кући, а како сам био друштвен и разговоран, волели су ме другови из суседства и разреда, па сам са њима проводио доста слободног времена на улици. Рано сам заволео биоскопе и спорт. Данашњи биоскоп „Балкан” за три и по динара пружао је дупли програм сјајних филмова, махом авантуристичких и каубојских (Том Микс, Жорж О’Брајан, Кен Мајнард). Оваквим филмовима некад бих се тако занео да сам настављам да их гледам и после три сата проведена у биоскопу. Пошто сам због обожаваних филмова понекад бежао из школе или са вечерњих часова соколске гимнастике, чекала ме је прописна „порција” грдње, па и батина, када бих се вратио кући.
Волео сам и спорт – фудбал и лаку атлетику. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, мада нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао удаљ и троскок. Како сам био вижљаст, лако покретан и гибак, ови спортови ишли су ми од руке, можда сам могао да постигнем и више да се неко онда бавио мноме. Додуше, постојао је један мој старији друг Милан Цекић, понављач у гимназији, али добар спортиста, који је уображавао да ће од мене начинити спортску, лакоатлетичарску звезду. Моји родитељи њега нарочито нису трпели, јер су се плашили да ће ме одвући од школе и упутити неким другим правцем. А школа се морала у грађанским породицама Београда, по цену живота, завршити. Понављање или избацивање из школе сматрало се срамотом првог реда за родитеље. Београд је био пре Другог светског рата релативно мали град, скоро да су сви знали. Породични људи, када су се састајали, имали су само две теме: дневну политику и „како су деца, како уче, како су положили разред”.
Љубав према историји
Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије једва сам се провлачио као – „добар ђак”. А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи краља Петра Првог, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; и данас највише волим тај крај Београда око Саборне цркве, Косанчићевог венца, Калемегдана), а друга два разреда, када смо се преселили са Варош-капије, у школи краља Александра, у Дечанској улици. Када је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде „Политике”. Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике. У првој основној школи Ружицу Тот, у другој Љубицу Баљић, док су ми у гимназији предавали наставници који су предавали и краљу Петру Другом. Српски језик и књижевност предавали су ми Милош Савковић, Миодраг Лалевић и Божидар Ковачевић; математику, касније академик, Татомир Анђелић; латински Сергије Лавров и Албин Вилхар; веронауку Љубомир Рајић, потоњи владика рашко-призренски Владимир. Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према историји, а онда теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас. Никад ми није досадно да читам шта се дешавало у Србији за време Лазаревића и Бранковића, за време Првог или Другог српског устанка, али и како је протицала револуција под Кромвелом у Енглеској или са Робеспјером и Дантоном у Француској.
(Наставиће се)
АНТРФИЛЕ
Делове дневника Момчила Јеротића објављивали смо у наставцима од августа ове године поводом века од рођења академика Владете Јеротића. Како утисак о детињству и о младости нашег уваженог психијатра и писца не би био једностран, од овог броја у неколико наставака преносићемо коментаре и белешке Владете Јеротића на дневник његовог оца из „Аутобиографије” објављене у Споменици Владете Јеротића (1924–2018). Издавач је Задужбина Владете Јеротића, 2019. Приређивач је проф. др Ирена Арсић.
