У ксару, пустињском граду
У арапском свету то је назив за утврђено место које се обично састоји од међусобно спојених кућа, често и с џамијом, радњама, потпуно ограђено зидинама. Гардаја и Ел Атеуф су и на листи Унескове баштине
Иако су туристички посећенији Тунис и Мароко, земље суседи Алжира, пустињски градови и њихова архитектура прилично се разликују у све три земље.
Пустиња чини чак четири петине површине Алжира, највеће државе Африке. Осим магистрале која повезује и по неколико стотина километара удаљене градове у Сахари, до најјужнијих пешчаних дина 2.200 километара од престонице, стиже се и авионом. Осим веома ретких туриста и становника ових делова земље који често путују из нужде, авионски саобраћај претежно је намењен онима који у пустињи бораве из пословних разлога. Највећи број путника чине радници који у бескрајним пустињским пејзажима одржавају велика поља нафте и природног гаса, којих Алжир има у изобиљу. Из овог разлога, цене у Алжиру изузетно су приступачне у односу на оне европске, и на ретким пустињским пумпама на којима смо правили паузе током путовања видели смо да је гориво коштало око 0,2 евра, по литру.
Локални лет између престонице Алжира и Гардаје траје око сат и по и завршава на писти усред пешчане пустиње. У време нашег слетања на аеродром пала је ноћ и на небу изнад црнила бескрајног, равног хоризонта, налик усамљеним сликама Едварда Хопера, пресијавао се пун Месец.
Сочне урме за добродошлицу
По пристизању у хотел, домаћини су за нас приредили добродошлицу какву смо касније искусили и на другим местима, широм алжирске пустиње. Гостима се на доласку увек нуди чаша камиљег млека и урме. Сочне, свеже урме могу да се купе у пустињи почев од јесени све до касног пролећа. Често становници југа Алжира кувају млеко с урмама: након десет минута на ватри течност процеде и пију.
Осим млека, слично Тунишанима и Мароканцима, Алжирци пију чај од нане, али се њихова верзија прилично разликује. Чај од менте се овде прави уз додатак црног чаја који је прилично јак и којем се додаје шећер.
Гардаја и Ел Атеуф, два су најлепша ксара на листи Унескове баштине у Алжиру. У овом, пустињском делу земље, Бербери, прастановници северне Африке, чине већину становништва и без обзира на то што су најездом освајача били принуђени да прихвате ислам, њихови обичаји унеколико се разликују од оних арапских на северу.
Назив Бербери, тј. „варвари”, дали су им Римљани када су освајали ове просторе, јер су их сматрали народом на нижем степену развитка (Римљани су тим именом иначе називали све народе, осим њих самих, и античких Грка).
Ксар или каср (берберски агхрем) арапски је назив за утврђење (од латинског каструм), и у земљама Магреба (Тунис, Алжир, Мауританија и Мароко) био је назив за село.
Ксарови се налазе у многим оазама широм сахарске Африке, најчешће на врховима брда, ради лакше одбране. Обично се састоје из међусобно спојених кућа, често и са другим грађевинама (џамија, јавно купатило, пећи, радње) и потпуно су ограђени зидинама. Зидине су најчешће грађене од непечене глине или у комбинацији с каменом. Назив „ксар” у употреби је највише у сахарском делу Магреба, где су стари ксарови доспели на листу Унескове културне баштине, под заједничким називом „стари ксарови Мауританије”.
Занимљиво је да у Шпанији и у Португалу, где су Мавари (Арапи) владали Иберијским полуострвом седам векова, и где у шпанском и португалском језику постоје бројни арабизми, од корена речи ксар настао је појам алказар, шпански назив за утврђени град.
Фасцинантни ксар Ел Атеуф, аутентичан и без туриста, представља јединствено искуство атмосфере старог града алжирске пустиње. И данас, унутар збијених кућа од окер глине постоји правило да висина појединачне јединице не сме бити већа од седам метара, о чему води рачуна посебна месна комисија.
На врховима ксара, у пролазима између узаних кућа, Бербери су вековима копали бунаре, знајући са сигурношћу да је вода тамо негде, дубоко у земљи. Остало је записано да су први бунар на врху казбе Ел Атеуфа копале три генерације и да је вода најзад потекла када су дошли до дубине од 73 метра. Иако током лета и зиме воде у пустињи нема, у пролеће реке често надођу, због чега становништво Сахаре и живи на брдима, у ксаровима.
У подножју ксара Ел Атеуф налази се једноставна, у бело офарбана, стара берберска џамија, која је, заједно са казбом, део светске културне баштине Унеска. Ова џамија и њена архитектура наводно су били инспирација чувеном архитекти Ле Корбизјеу за архитектуру његових кућа.
Сахарски базар
Након обиласка Ел Атеуфа, кренули смо у оближњи ксар Гардају, где смо се после обиласка лавиринта уличица изгубили у куповини на невероватно шареном, аутентичном сахарском базару. У Алжиру, нарочито у пустињском делу земље, на базарима се продаје текстил, кутије и обућа од коже, јакне од камиље коже, ћилими, предмети од метала, воће (грожђе, крушке и фантастичне урме), велике тикве, папричице, зачини, маслине, као и специфичне, ручно плисиране димије за мушкарце, сервал, чија израда је увек део породичног посла, и које, ако пронађете број, могу сасвим лепо да стоје и жени.
Цене на базарима изузетно су приступачне и прилагођене су буџету становништва. На пример, по цени нижој од једног евра пазарила сам килограм одличних, свежих урми.
„Пре две до три деценије брак између Алжираца арапског и оних берберског порекла био је немогућ”, своју причу започео је мој млади пријатељ Сами и додао: „Моји родитељи су у то време били редак изузетак.” На срећу, сада је другачије.
У међусобним оптуживањима у вези с тим ко је први ступио на тло северне Африке – Бербери или Арапи – давно је створен међусобни анимозитет између ове две етничке групе народа, које живе у земљама Магреба. Иако су доласком Арапа на подручје северне Африке у раном средњем веку Бербери прихватили ислам, данас је вера оно што их међусобно спаја, али су културолошке разлике и даље веома видљиве.
Ветеринар за камиле
На путу од аеродрома који се налази усред пешчане пустиње до Гардаја, по мрклом мраку возили смо се дуж опустелих улица. На једном локалу са спуштеним жалузинама приметили смо нацртане контуре камиле и натпис на арапском и на француском: „Ветеринар за камиле”.
Иако алжирску пустињу пресеца на стотине километара двосмерних магистрала, камиле су и даље на цени.
Док је наш минибус наредног дана грабио магистралом ка далеком југу, уз повремене саобраћајне знаке упозорења на дивље камиле и на пешчану олују, одједном, угледали смо крдо од неколико пустињских лађа усред недођије и зауставили смо се да их фотографишемо.
Чадор и порез
У ксаровима Алжира удате Берберке су потпуно покривене белим чадором. На чадору који покрива читаво тело и главу (и лице) назире се тек један малени отвор за десно око. То је за удате Берберке једини део тела за који је дозвољено да остане слободан. За разлику од Марока и Туниса, где је туризам изузетно развијен, Бербери у Алжиру нерадо пристају да буду сликани, а жене у чадорима често промене смер кретања када у даљини угледају веома ретке туристе с мобилним телефонима или фото-апаратима.
Међутим, женама не само да је дозвољено да поседују некретнине већ за посед у Алжиру не плаћају порез. Уколико има насилног мужа који је туче, Берберка из ксара може да дође у џамију и потражи помоћ. У том случају, хоџа је дужан да пронађе добровољца, мушкарца који ће одмах кренути да јој помогне и уразуми њеног супруга. Уколико се ниједан мушкарац из џамије не пријави да јој помогне, жена има право да тражи да се џамија затвори. У том случају, мушкарци неће моћи да уђу у џамију да се моле док она не добије помоћ.
Берберско гробље
На врху ксара Ел Атеуф налази се берберско гробље, где је сваки гроб, уместо имена покојника и датума рођења и смрти, украшен једним већим каменом. У берберској традицији широм северне Африке овај обичај упражњава се како би сваки пролазник могао да се помоли за све умрле, а не само за одређену преминулу особу коју познаје.
