Посвећен пчели и цвету

Верољуб Умељић живи у Крагујевцу. Пчелињак му се налази у горњегружанском селу Опланић, општина Кнић. У октобру кофере пакују за Београд, прво на Ташмајдан да се на Сајму меда сретне са својим колегама пчеларима и посетиоцима ове манифестације која траје већ пола века, потом на Сајам књига, где је, као аутор драгоцених дела радо виђен међу писцима.

Кућа у којој се Верољуб родио била је на десетак метара од пчелињака, уз пчеле је проходао и одрастао.

– Деда ми је говорио да му је његов деда причао да откад памти кућа није била без пчела. Значи, око 200 година није прекидана породична традиција. За то постоје и материјални докази: мноштво сада празних плетених кошница вршкара са непокретним саћем којима се у прошлости пчеларило, као и од павити плетена кошница са покретним рамовима, која представља прелаз од вршкара ка савременијим кошницама са покретним рамовима – каже Верољуб за „Магазин” додајући да самостално пчелари од 1967. године, када му је прерано преминуо отац, а он напунио 18 година.

Од оца му је остало десетак пчелињих друштава у „дадан-блатовим” кошницама. Постепено је повећавао број кошница, јер се по завршетку Средње техничке школе запослио у „Заводима Црвена застава”, потом и оженио. Издржавао је четворочлану породицу, јер супруга дуго није могла да нађе посао, градио кућу. Почетком деведесетих напустио је фабрику и посветио се свом дотадашњем хобију. Тада је имао 30 пчелињих друштава. Мали је то број кошница за професионално пчеларење, али жеља јака. Мајстор од заната, вредан и предузимљив дао се одмах на посао и почео да израђује кошнице, да шири пчелињак.

– Циљ ми је био да дођем до 100 пчелињих друштава. Сматрао сам да ћу са тим бројем кошница, уз сеобу пчела на више паша у току године, моћи да остварим велике приносе меда – присећа се Верољуб напомињући да је у наредне четири године успео да формира пчелињак од 100 кошница, да региструје пчеларску радњу и професионално да пчелари. Кошнице је селио на више паша годишње. „Ухвати” три багремове паше, па потом пчеле на планинске ливаде у околини Власинског језера и на Пештерску висораван, на надморским висинама преко 1.300 метара. Један број кошница је селио и на сунцокретову пашу, на разне терене у Војводини. Следећа „степеница” била је узгој матица.

– Успевао сам да узгајам матице за своје потребе. То је најсложенији и најважнији посао у пчеларству, јер од квалитета матице зависи и квалитет целог пчелињег друштва и уопште успех у пчеларењу. Прочуло се то код пчелара, па су почели да их наручују и купују – прича наш саговорник, од 1992. године званични предавач Савеза пчеларских организација Србије на тему: „Техника пчеларења ’дадан-блатовим’ кошницама”, „Сеоба кошница”, „Медоносно биље”... Досад је одржао 446 предавања на простору бивше Југославије, као и у Бугарској и Чешкој.

– У Србији практично нема места где бар једном нисам држао предавање.

Знање на дар

Латио се Умељић и пера, били су то стручни чланци о техници пчеларења прво у српском часопису „Пчелар”, а затим и у часописима из окружења.

– Није знање знање знати, већ је знање знање дати – рече Змај, инспиришући нашег пчелара да своје знање, умеће и искуство преточи у књигу „У свету пчела” 1997. године. У кратком периоду објављена се четири издања, 8.000 примерака.

– Била је то прва српска пчеларска књига, штампана у колору, аутор сам и текста и фотографија и цртежа – напомиње Верољуб и додаје да се ма где да је ишао није одвајао од фото-апарата марке „зенит”. Снимао је све детаље из кошнице, живота пчела и све што је било у вези са пчеларством.

Нико нас не може упослити као сами себе, па је тако и Верољуб сам себи „натоварио” задатак да сними биљке које пчеле посећују.

– Првенствено сам снимао пчелу на цвету, у макроформи, са одстојања од 5-6 центиметара, доказ да је биљка медоносна, односно поленоносна. То је био и најтежи део снимања, јер пчеле су и плашљива створења, па чим се приближим фото-апаратом, одлете. Снимао сам и лист биљке као и целу биљку у цвету у свом природном окружењу. Није било лако пронаћи целу биљку лепог изгледа, са одговарајућом позадином. На ивици дворишта приметим чичак, тек никао, веома добра медоносна биљка. Замолим мајку да пази да га неко не оштети и да га редовно залива да порасте и цвета да га фотографишем – прича Верољуб. Првобитну идеју заокружио је новом књигом, коју ће назвати „У свету цвећа и пчела” са поднасловом „Атлас медоносног биља”.

– Снимио сам преко 300 различитих биљака. За сваку сам пронашао и латински назив. За неке је било лако, али поједине је било тешко идентификовати. Купио сам једанаестотомно издање САНУ „Флора СР Србије” из 1972. године. Те књиге су му доста помогле при препознавању биљака, затим ботаничком опису, као и да ли су јестиве, лековите, отровне итд. Срећна околност је била што сам упознао проф. др Ацу Марковића са крагујевачког Природно-математичког факултета, који је несебично почео да му помаже. У то време није било интернета. За све те биљке, поред научног и српског народног назива, дао сам себи задатак да пронађем и народне називе на руском, француском, енглеском, мађарском, македонском и словеначком језику.

Што је наумио то је и урадио. У првом делу „Атласа медоносног биља” штампаном 1999. године на 736 страница приказане су 333 различите медоносно-поленоносне биљке, илустроване са 1.445 фотографија у боји. И ту није стао. Одлучио је да у другом делу „Атласа” обухвати и најважније светске медоносне биљке. Из тог разлога је за две године 20 пута по неколико дана боравио у Црној Гори, обилазећи пределе од приморја па до планинских крајева.

Сија као олимпијска

Други део „Атласа” објавио је у јуну 2003. године. У њему је приказано, по истом принципу као и у првом делу, 337 нових биљака које нису садржане у првом делу. Знао је Верољуб шта има у руци па је одлучио да се представи на међународној пчеларској сцени.

– Најављено је да ће се у Љубљани у јесен 2003. године одржати конгрес Светске пчеларске организације „АПИМОНДИА”, који се иначе одржава сваке четврте године на другом континенту. На конгресу се, између осталог, оцењује пчеларска литература пристигла из целог света. Послао сам поштом у Љубљану своје двотомно издање „Атласа”. Задњег дана заседања „АПИМОНДИЕ” секретар конгреса ми је телефоном честитао. Међу 400 књига пристиглих из целог света на оцењивање моји „Атласи”, писани ћирилицом, освојили су треће место и бронзану медаљу. Размишљам да ова медаља може да се пореди са олимпијском. Светска конкуренција је била огромна. Златну медаљу освојила је енглеска књига, аутора др Лесли Гудман у издању чувене издавачке куће „ИБРА”, која је обрађивала анатомију пчеле, док је сребрну добила новозеландска књига о болестима пчела коју је написала групе аутора а објавило њихово Министарство пољопривреде. Бронзану су добили „Атласи”, чији сам, као и свих каснијих својих књига, ја и издавач. На конгресу је била званична делегација српских пчелара. Они су ми донели медаљу и диплому – не крије понос Умељић.

Поред поменуте медаље „АПИМОНДИЕ”, Верољуб Умељић је добитник и златне медаље „АПИСЛАВИЈЕ”, затим златне медаље „Напредни пчелар Југославије”, „Дипломе проф. Јован Живановић”, златне значке „Заслужни пчелар” и још многих медаља и диплома. Од свих признања најдража му је, каже, „Златна медаља за заслуге”, одликовање за „изузетне заслуге и допринос у развоју пчеларства”, које му је 2022. године уручио председник Републике Србије.

Свеобухватну књигу о техници пчеларења посветио је и почетницима и пчеларским професионалцима.

– У то време посетио сам манастир Студеницу и упознао се са оцем Тимотејем, који је, између осталог, био задужен и за мали манастирски пчелињак. Синула ми је идеја да на књизи почнем да радим у тишини манастирског конака. Половином фебруара 2005. добио сам благослов игумана. У манастиру сам провео 15 дана и за то време написао око 150 страница књиге. По повратку у Крагујевац купио сам компјутер и странице рукописа почео да прекуцавам, постепено учећи да користим нову технику.

Најава књиге изазвала је велико интересовање пчелара па је за њу имао, пре штампања, преко 600 пренумераната. Тираж свих пет издања ове књиге је 17.000 примерака. Књига је преведена на хрватски и словеначки језик.

– Радећи на прве четири књиге снимио сам око 50.000 аналогних фотографија, да бих одабрао неколико хиљада најквалитетнијих за објављивање. У том периоду имао сам и 20 самосталних изложби фотографија великог формата, приређених у градовима Србије и Црне Горе – каже наш саговорник који је „Енциклопедију пчеларства” објавио 2008. године на 500 страница.

– Много ми је помогао одличан познавалац пчеларства и дугогодишњи уредник и издавач часописа „Пчеларски журнал” мој син Иван, дипломирани филозоф – похвалио нам се Верољуб додајући да је поводом свог пчеларског јубилеја 2017. објавио и књигу „Са пчелама педесет година”. У њој је описао сусрете и дружења са познатим нашим писцима до којих је долазио захваљујући својим књигама. Описан је сусрет са земљаком, песником Добрицом Ерићем, узбудљив сусрет са академиком и писцем Драгославом Михаиловићем, драги сусрет са академиком и писцем Добрицом Ћосићем и другим личностима. Дружење са писцима подстакло је Умељића да напише „Роман о пчелару”, а потом и други део „Пчеларева судбина”. То су први романи са простора бивше Југославије у којима су пчелари главни ликови. Веома су ретки и светски романи са пчеларским темама.

У међувремену, Умељић је постао познати узгајивач матица. Та област пчеларства, као и формирање пакетних ројева основ су његовог пчеларења. Престао је да сели пчеле на више паша, али не и да пише.

Медоносна агава

Снимак пчеле на цвету био је задатак због ког је Верољуб Умељић, због само једне биљке, превалио око 1.000 километара путујући од Крагујевца до Бара.

– Приметио сам приликом обиласка Црне Горе да ће ускоро масовно да цветају агаве, најмедоносније биљке на свету. Задужио сам познанике из Бара да ми јаве када се приближи цветање. Агава је пореклом из Мексика. Цвета једном, после 15–20 година живота. Лучи огромне количине нектара и полена који цуре из цветова. По цветању цела биљка се суши и изваљује из земље. Из корена почињу да расту млади изданци који ће да цветају тек после 15 година. Од сока ове биљке у Мексику се производи народно алкохолно пиће пулка – везе Верољуб као да је ботаничар, а не машинки техничар.