Благодаран човек
Духовно виталан и душевно сензибилан. Он верује у живот, зна да је свако добро дело темељ другог доброг дела
Немоћан је човек сам од себе, моћан је само с даровима што од Творца добија. Шта би он без снаге, ума, вида, могућности да се развија и да напредује, без моћи да на Земљи господари?!
Апостол Павле, проповедајући о својим страдањима у апостолству и о томе како је избегао из руку оних који су у Дамаску намерили да га ухапсе, пише Коринћанима: „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња... Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.”
Разуман човек влада собом. Он зна шта је у његовој моћи и одакле долази моћ коју поседује. Разум га води да буде благодаран.
Благодарност је захвалност за добијене дарове и за учињено добро дело. То је једна од најузвишенијих људских, хришћанских врлина. Врлина којом се човек украшава.
Благодаран човек је свесан себе, зна вредност дарова који се човеку дају, с поштовањем се односи према поднетој жртви, истиче учињено добро дело, пружену помоћ, делатну реч... Захвалан је за све што има. Захвалан је на прилици да стекне то што има...
Благодаран човек са захвалношћу прима дарове, да би их умножио и њима добро дело на ползу учинио. Он је радостан човек. Стваралачки настројен и исказан човек. Он се стално осећа дужним. И јесте – дужан је да умножава таланте, пошто има узвишено позвање; дужан је да непрестано чини добра дела.
Благодаран човек је – жив човек. Духовно виталан и душевно сензибилан. Он верује у живот, зна да је свако добро дело темељ другог доброг дела. Он зна своје место у свету и види дело других људи. Такав човек је светлост свету.
Неблагодаран човек је егоцентрик, саможив, охол, горд. Он сам себе одсеца са лозе дотока животворних сокова.
Тежак је живот на земљи. Потребна је жртва. Тешкоће увећава то што је земаљски свет обитавалиште многих и разних злих духова. Људи су упућени да се у добру испомажу. Отуда у српском народу један племенит традиционални обичај: људи се добровољно окупе ради испомоћи неком човеку или да би удруженим снагама учинили какво добро дело од општег значаја. Тај обичај се зове – моба. Човек човеку, углавном, помаже само док осећа да благодарности има за то своје дело, за поднету жртву. Ретки су они који ће ићи даље, а да неисказану благодарност неће доживети као атак на достојанство личности своје.
Неблагодаран човек губи дату му благодат. У једном месту надомак реке Дрине био је човек који се прочуо по калемљењу воћа. Нико у том послу није био успешнији од њега. Коју год воћку окалеми, она се прими. Али деси се да се због тога он погорди. Почне да прича: које год дрво да окалеми, има воћка да израсте. Како је кренуо са таквом причом, тако је нестала дата му благодат; од његове руке више ниједан калем није се примио.
Истакнути руски мислилац Иван Иљин (1883–1954), промишљајући о свету у којем живи, пише: „Савремено човечанство не цени оно што му је дато; не види своје природно и духовно богатство; не извлачи из свог унутарњег света оно што је у њега уграђено. Оно не цени унутарњу снагу духа, већ спољашњу власт – техничку и државну. Оно неће да ствара, гради и усавршава се, већ да влада, наређује и ужива. И стога је њему увек и свега мало: оно вечно обрачунава своје ’губитке’ и ропће. Оно је обузето похлепом и завишћу и о захвалности не зна ништа.”
Напомиње да свако мора да се научи захвалности и упућује: „Потребно је само да отворимо наше духовно око и пажљиво се загледамо у живот – и запазићемо да нас сваки трен на неки начин испитује да ли смо сазрели за захвалност и да ли умемо да будемо захвални. Онај ко издржи овај испит, тај је човек будућности: он је позван да ствара нови свет и његову културу...”
Иљин захвалност овако предочава: „То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признавање туђег доброчинства; јер озлојеђено срце пропраћа такво признање осећањем увређености, понижености или чак жудњом за осветом. Не, права захвалност је радост и љубав и потреба да се на добро одговори добрим.”
Нажалост, дешава се и лажна благодарност. Свети Јован Кронштатски (1829–1908) то овако објашњава: „Лажна благодарност је када, добивши од Бога изобилне, незаслужене духовне и материјалне дарове, језиком благодаримо Богу на њима и употребљавамо их само за своју корист не делећи их са ближњима; добијају их и скривају у својим ризницама, ковчезима, библиотекама, лишавајући на тај начин много своје браће духовног просвећења, утехе, поуке, или их пак лишавајући хране, пића, одеће, дома, исцељења у болести или пресељења из једног места у друго, где би могли да зараде средства за прехрану. Таква благодарност је лажна и богопротивна. То значи благодарити језиком, а на делу показати највећу неблагодарност и злоћудност. А колико много је оних што су тако благодарни или, боље речено, неблагодарни!”
Најпријатније човеково уздарје јесте истинска благодарност. Реч „хвала”, испуњена љубављу, у човеково срце благодат неба спушта.
