Хан Пијесак у причама горштака
Цвико Тодић, инжењер шумарства, планинар и водич, туристима приближава и од заборава чува крај у којем су траг оставили један цар, један краљ, један маршал и један генерал
Хан Пијесак у источном делу Републике Српске, кроз чији центар пролази магистрални пут од Зворника ка Сарајеву, био је скрајнут од очију јавности, обавијен велом тајни. После пола века сазнало се да је баш ту у средишту бивше СФРЈ, у околним брдима, након Резолуције Информбироа 1948. године, почела градња комплекса од три атомска склоништа. Била је то строго чувана тајна за коју ни мештани нису знали. Боравио је ту и генерал Ратко Младић. Ратне приче одвлачиле су пажњу од свега што ово планинско место може госту да понуди.
Захваљујући ентузијазму Цвике Тодића, на интернету познатом као Горштак из Хан Пијеска, овај крај је постао видљив широм света.
Овог горштака богатог искуства, знања и интересовања упознали смо летос приликом боравка у Хан Пијеску поводом Дана и славе ове општине – Светог великомученика Пантелејмона. На додели златне значке која му је уручена, као и Бобану Матићу и Тадији Тадићу, за истакнути рад и допринос афирмацији општине у области планинарства и екологије.
Љубав према шумама
– Идеја ми је била да промовишем природне лепоте, начин живота, али и све друге догађаје који се дешавају на овом подручју кроз видео-записе и фотографију. Са земље и из ваздуха. Пројекат „Горштак” („Јутјуб”, „Фејсбук” и „Инстаграм”) постоји свега две године. Преко њега Хан Пијесак постао је занимљив људима са стране, а то се манифестује кроз велику потражњу за плацевима, викендицама, организовању излета и слично – прича Тодић.
Овај мастер инжењер шумарства вешто барата дроном, било да снима или прави фотографије.
Присећа се како је студирао на Шумарском факултету у Београду „оно што воли” и да ниједног тренутка није имао дилему да ли ће се вратити у свој крај. Уосталом, како каже:
– У Београду није шума – она је овде. И док сам студирао, не знам да ли је било месеца да не дођем кући.
Цвико је рођен пред почетак ратних сукоба на територији БиХ, али и даље тврди да му је детињство било лепо.
– Када је 1992. године почео Одбрамбено-отаџбински рат, моја генерација имала је седам година, а 10 када се завршио. У самом Хан Пијеску није било ратних дејстава, јесте по околним селима, изузев удара НАТО-а неколико дана 1995. године, по војним објектима, гарнизону и центру везе на Великом Жепу – присећа се Тодић.
Он од 2011. године крстари Шумским газдинством „Височник”.
– Тренутно сам пројектант-дозначар: одређујем које ће стабло бити посечено и куда ће бити извучено. У шумама Републике Српске газдује се скупинасто-пребирним методом. Он је економски најнеисплативији, али зато еколошки најприхватљивији. Шуме у Хан Пијеску сигурно су међу најбољим на Балкану. Нису ни у ратном вихору много страдале. То су мешовите шуме јеле, смрче и букве с примесама других врста као што је бор, јавор, брест, бреза... Хиљадама година постојано производе кисеоник, а није било ни теже индустрије која би то нарушила – објашњава он.
Подсећа да је Хан Пијесак од 2023. године и званично ваздушна бања.
– Ми смо то овде сви одувек и знали. Прва мерења квалитета ваздуха за време Аустроугарске показала су да је ово крај с највећом концентрацијом озона, у односу на целу ондашњу царевину. Зато је Хан Пијесак препоручен као најподеснији за цара Франца Јосифа који је боловао од астме. Цар није успео да оствари план, али је његов нацрт летње резиденције добио краљ Александар и 1919. године почео градњу летњиковца. Комплекс је завршен 1923, када и црква која је изгорела у Другом светском рату, недалеко од старе седамдесетих година 20. века подигнута је нова црква посвећена Светом Пантелејмону – „везе” Цвико Тодић маниром искусног туристичког водича.
Када смо летос били у Хан Пијеску, нисмо пропустили да прошетамо до пропланка, изнад самог центра града, до некадашње Титове виле, како ово здање прозваше после рата, мада ту Тито никад виђен није. Цвико нам је тада показао дрвене куће, испред којих се сушио веш, уз објашњење да су то некадашње коњушнице.
Занимљива је судбина краљевог летњиковца од кога није остало ништа. Током рата заузеле су га усташе, па четници, онда партизани, ту су сместили болницу. Немци су вилу бомбардовали 1944. године, а 1946. је обновљена. У овом здању прављеном за одмор и опоравак војска је била и у време последњег рата, потом је постало руина, да би 2005. избио пожар. По узору на вилу краља Александра општина је решена да подигне нову зграду, засад су ту темељи.
– Ово је лепа шумовита висораван. Насељена је с неких 3.000 горштака. Највиши врх је Велики Жеп са 1.537 метара. Зграда општине је на око 1.100 метара изнад мора, на највећој висини у РС. Имамо шта да понудимо гостима: скијање, јахање, планинарење...
Јасно нам је да наш саговорник познаје своје место „у дрво”, па нас занима шта гостима најрадије покаже. Без премишљања је навео видиковце Жеженицу, с које се види Србија, највиши врх Велики Жеп с кога поглед одлута до Дурмитора, Височке или Кривачке стене... Јасно, с обзиром на то да је Горштак и председник Планинарско-еколошког друштва „Височник” које броји око 55 чланова. Резултат њиховог рада је и маркираних око 60 километара стаза у околини Хан Пијеска...
Врхови и планински камп
– Гости могу да уживају и у панорамској вожњи шестоседом ски-центра „Игришта”, који од ове године ради и лети и зими. Атрактиван је и водопад Скакавац. Многи траже да посете неки од три подземна објекта из доба ЈНА. Чуло се и за најбољу библиотеку у Републици Српској, стару 101 годину... Шетња шумом се подразумева као и најбоље јагњеће печење, допуњује садржај овај виспрени момак.
Додаје и да се крда полудивљих коња могу видети на пространим ливадама и Хан Краму.
У планинском кампу „Јазавчије рупе”, како нам је Цвико испричао, власник Вања Дрљић све је направио сам: ски-стазу, бину, планинске кућице и кућу хобита као из Толкиновог романа, пре 10 година на старом дедином имању.
– Богата је наша историјска читанка као и географија овог необичног места за које су се интересовали, у њему оставили свој траг један цар, један краљ, један маршал и један генерал – поносан на свој завичај рече нам на крају разговора Горштак.
Вечни мир за 1.500 српских војника
Крајем октобра, поводом 110 година од Дринске битке, која је вођена с циљем да се заустави други покушај Аустроугарске да продре у Србију 1914, организована је акција „Путевима Шумадијске дивизије, другог позива – Врани камен 2024”.
– Око 60 учесника ишло је од Питоме Пољане до гробља палих ратника подно Враног Камена. Желимо да отргнемо од заборава место страдања око 1.000 припадника Шумадијске дивизије. Врани Камен је највеће од три гробља палих јунака из Дринске битке – каже Тодић.
На марш су позвани планинари из Шумадије. С обзиром на то да су у околини Хан Пијеска у борбама учествовали другопозивци, у саставу Ужичке војске, који су имали између 31 и 38 година, из Крагујевца, Горњег Милановца, Крушевца... Позиву су се одазвали планинари из Лознице и Пожеге.
„Око хиљаду и по српских војника почива на три гробља у околини Хан Пијеска, а да о њима званична Србија појма нема. Хумке су им углавном зарасле у коров и шуму, а пијетет им углавном одају локални ловци и планинари. Државе Србије, али и Републике Српске – нигде”, записала је београдска новинарка Јелена С. Спасић која је, са 11-годишњом ћерком, пробијајући се кроз растиње обишла у септембру вечне куће српских ратника у пратњи Тодића.
