Простори исцељења

Гост 60. Октобарског салона (селекција кустоса Добриле Денегри и Лоренцa Балбија), архитекта Алфредо Хар из Чилеа, који живи у Њујорку, одржао је прошлог четвртка предавање „Ствари се распадају” у Дворани културног центра Београда и оставио публику без речи. Показао нам је своје радове, пројекте великим делом политички мотивисане и промишљене. Кроз свој опус Хар проблематизује питање асиметрије моћи Запада и глобалног Југа, бави се статусом угрожених и обесправљених. Биографија овог уметника је импресивна: излагао је четири пута на Бијеналу у Венецији, у Сао Паулу, Каселу... Реализовао је више од 75 јавних интервенција широм света, о његовом раду објављено је више од 80 монографија, а његова дела налазе се у најпознатијим музејима света као што су МОМА и Гугенхајм у Њујорку, Тејт галерија у Лондону, Музеј Помпиду у Паризу, Макро у Риму, као и у бројним музејима и приватним колекцијама у Америци и Азији.

На почетку вашег предавања рекли сте да када размишљате о уметности, заправо размишљате о контексту друштва, средине у којој уметничко дело треба да настане. Какав је процес тог истраживања?

Методологију истраживања научио сам у архитектури. Када архитекту позову да уради пројекат, он мора да анализира средину, програм, да анализира употребу онога што ће створити. Морате анализирати све услове. Морате знати одакле долази сунце, морате знати одакле дува ветар. Шта је преко пута, шта је поред. Дакле, морате разумети контекст пре него што почнете да делујете.

Звучи логично...

Наравно. Али та логика није део света уметности. Када сам то открио, схватио сам да би било апсурдно да урадим нешто само зато што је то моја машта и помислио сам да би било занимљиво да прилагодим методологију архитеката свету уметности. Када ме позову у неко место, најпре погледам физички простор, али важније је анализирати оно што зовемо културни простор, анализирати политички простор, стање у којем је тај простор рођен и у ком постоји. Ко је публика која ће долазити у тај простор. С ким разговарам? Да ли је контекст град или држава? Шта је контекст? И тако постављам много питања, проводим пуно времена у заједници, с кључним члановима институција, да схватим где сам. И морао бих да анализирам конкретан пројекат да бих вам објаснио шта сам урадио да бих разумео контекст.

Узимајући у обзир да све зависи од пројекта до пројекта, да ли ипак можете да кажете које вам је истраживање било најтеже и најдуготрајније?

Најтежи је дефинитивно био пројекат који сам радио у Руанди 1994. године. Провео сам три недеље на крају геноцида, тако да сам био сведок најгрознијих ствари које сам видео у животу. Сакупио сам више од 3.000 слика, интервјуа, ужасних искустава, вратио сам се кући и био сам скрхан.

Требало ми је шест месеци да се психички и физички опоравим. Био је то најтежи контекст који сам икада доживео. Питао сам се шта сад. Шта да радим са свим овим фотографијама које се нису много разликовале од оних које сам видео у новинама? Геноцид јесте осуђиван, али не на ефектан начин. Помислио сам да нема смисла поново приказивати слике, већ сам на основу њих почео да осмишљавам идеје за посебан пројекат. Током шест година направио сам 25 различитих пројеката. И сваки је био нека врста есеја у представљању тог геноцида. То значи да сам испробавао ствари, нисам знао да ли ће успети. Одабрао сам 550 фотографија са призорима геноцида. Али нисам их директно показао, већ сам их ставио у црне кутије за архивирање фотографија. Одштампао сам текстове који описују те слике у кутијама направљеним од картона и тканине. Поређао сам их тако да од њих направим споменике. Они су били осветљени са врло мало светла. Људи су улазили и читали описе геноцида. Оставио сам посетиоцима да замисле призоре на тим фотографијама. Био је то као неки простор исцељења. Јер реакција на геноцид је у стварности била слаба, као да нико ништа није видео. Зато сам их сада позвао да не отварају кутије, него да замисле слике у својим главама. Можда ће тада боље видети. Била је то обрнута стратегија. Да видим да ли би неко могао да замисли да се догодило овако нешто стравично.

Сличну идеју с кутијама осмислили сте и када се трогодишњи дечак Ајлан Курди утопио близу обале Лезбоса након што се преврнуо чамац с мигрантима 2015. године. Фотографију тела мртвог дечака, која је обишла свет и која је објављена на око 5.000 насловних страна, ви сте модификовали, тачније оставили сте само слику дела обале на кoјој је малено тело нађено. Штампали сте ту фотографију опет на малe кутије које сте поклањали посетиоцма Арт Базела. Шта је био циљ овог пројекта?

Акција је трајала седам дана и поделили смо 15.000 кутија на чијем је дну била исписана адреса сајта организације МОАС, која се бавила помагањем миграната. Идеја је била да људи отворе тај сајт и помогну својим донацијама. Пројекат је постигао циљ и подигао свест о патњама миграната. Свет уметности је мали свет. Неки кажу да је као балон. Зато радим много пројеката који су јавни, ван „балона”, ван галерије или музеја, који су на улици, јер желим да допрем до шире публике.

Да ли је, по вашем мишљењу, случај Ајлана Курдија бар накратко променио свет?

Мислим да је та слика заиста променила слику о мигрантима. Пратио сам то дуги низ година и био шокиран равнодушношћу света. Тотална варварска равнодушност. И после ове фотографије био сам импресиониран како је она окупирала машту медија, а затим и јавности. Сигуран сам да је овај догађај створио нову свест и да је та слика била као нека улазна тачка за поновно гледање и повезивање с другим сликама које су људи видели.

Први пројекат који сте нам представили на предавању био је Меморијал ученицима погинулим у једној школи у Фукушими током цунамија. Овај меморијал базира се на јапанској речи „Umanshimenkana” преузетој из једне поеме, а која значи „Донећемо нови живот” (We Shall Bring Forth New Life). Како је текао процес настанка овог меморијала?

После земљотреса и цунамија у Јапану открио сам ову школу где је погинуло 15 ђака. Они су имали између 12 и 14 година. Вест да стиже цунами није стигла до професора на време. Јако ме је дирнула ова прича и ово место. И када сам видео да су на том месту остале табле, помислио сам колико су времена провела ова деца гледајући у табле, слушајући предавања, колико су те табле за њих биле важне.

Израчунао сам отприлике да су провели 15.000 сати гледајући их. Табла не садржи само њихов поглед, њихове очи, већ садржи и снове те деце. Тада сам дошао на идеју да направим поетичан рад.

У великом, мрачном простору на зидовима су висиле табле. Оне су биле празне и посетиоци су пролазили поред њих, али ми смо призивали њихову машту: да замисле шта су та деца писала на табли, шта су писали наставници. Тако су могли да размишљају о њима. На свакој табли смо пројектовали реч „Umanshimenkana” у исто време. Тако да се на празној табли свака три минута појављује реч која даје наду.

Пролазимо кроз ужас, али не треба да останемо с тим ужасом. Морамо да размишљамо о будућности и да стварамо нови живот. То је наша судбина.

И у овом и у другим пројектима доста користите речи и светло. Пример је и пројекат осветљавања куполе градске скупштине у Монтреалу у циљу освешћивања становника овог града да имају 15.000 бескућника! Која је функција светла у вашим пројектима?

Пошто никада нисам студирао уметност, не занима ме традиционални уметнички медиј попут сликарства, платна, скулптуре. Користим материјале архитеката, а светлост је један од најважнијих елемената које архитекти користе. И то је за мене још једно средство изражавања, а светло се може користити на изразито технички, али и на врло духован начин.

Један од занимљивијих пројеката, а који није био директно политички већ најпре културолошки мотивисан, јесте „изградња” папирног музеја у шведском граду Скогхал и његово спаљивање након 24 сата. Чиме је била мотивисана цела ова акција?

У Скогхалу је пре 30 година никла фабрика папира. Становници овог града су запослени у тој фабрици, имају куће, цркву, школу, продавнице... Али немају ниједан објекат културе. Био сам запањен да немају никакав простор за културу па сам одлучио да им направим музеј од дрвета и папира – дакле, од сировина које су сами производили. На отварању је било много људи, било је радова 15 уметника, сто предвиђен да деца праве оригами, али сви смо знали да ће тај музеј бити спаљен после 24 сата. У почетку је већина људи помислила да је то чудан пројекат, али када је музеј спаљен, после почетних реакција чуђења и доживљаја спектакла, људи су почели да размишљају другачије и да разумеју да желим да их подстакнем да размисле да ли заиста желе музеј, али прави. После седам година сам позван на исто место да урадим пројекат за стварни музеј. Јер они су живели 30 година без музеја и то им је било нормално. Морао сам да покренем њихову машту како би схватили да тих 30 година није било нормално. Ето, у томе је моћ уметности.

Живимо у времену нарастајућег фашизма, ратови су свуда унаоколо, ви сте на неки начин указали на хипокризију ЕУ, која је и носилац Нобелове награде. Приближавају се амерички избори... Како ви видите ситуацију између два кандидата?

Американци су у веома тешкој ситуацији. Свет не може да разуме како је могуће да ова богата земља с више од 300 милиона становника одлучује између два кандидата. То је као између чекића и наковња. Налазите се између две ствари и немате избора. С једне стране, они који се противе геноциду у Палестини желе да казне владу Камале Харис због 50.000 мртвих и 70.000 тона бомби које је Израел употребио да убије невине људе, жене, децу.

Али истовремено су свесни да ће у противном победити Трамп, који је још екстремнији од Камале Харис. Људи су збуњени, не знају шта да раде. Нема више слободе говора. Не можете у Америци рећи „слободна Палестина” или нешто слично. Овај талас фашизма захвата свет. Свака држава има мале или велике странке које предлажу врло десничарске идеје, неонацистичке или фашистичке идеје. То је замах историје. Историја је увек ишла горе-доле. Сада пролазимо кроз веома опасан тренутак када популистичке, екстремне, десничарске идеје остављају траг. И то је светски феномен.

Шта нагони људе да гласају за такве странке?

То је због пропаганде. Такође, има пуно лажних вести и манипулација. Владе праве грешке и не траже правду или једнакост. Они само дају приоритет богатима.

И тако људи после неког времена осете потребу да се побуне, да направе револуцију. Невероватна је неједнакост у свету и масе почињу да се буде. Тако да је ово заиста веома тежак и мрачан тренутак.

Који је ваш најновији пројекат?

Дизајнирам мали музеј на југу Чилеа. Мали музеј савремене уметности и у њему ће бити једна изложба годишње и биће једно уметничко дело. Људи ће бити позвани да дођу само да погледају једно уметничко дело.

Зашто је то тако?

Зато што је анализирано да је у музејима и галеријама просечно време које гледалац проведе испред дела само три секунде, не више. Дакле, ми уметници проводимо животе радећи на пројекту. Инсталирамо га у музеју и људи уђу и само прођу. Одувек сам тога био свестан и мислим да морамо да променимо начин рада. Када посетилац уђе у музеј и види 250 дела, под стресом је јер осећа да мора све да види. Овде сам хтео да променим логику и помислио сам, у реду, узећете мали чамац. Чамац ће се возити дуж реке 15 минута. Опустићете се у том чамцу. Видећете пејзаж, отићи ћете насред реке, а ми за вас градимо плутајући музеј. Ући ћете унутра и тамо је једно уметничко дело. И тако ћете ово гледати пет, 10, 15 минута. Имаћете то искуство. А онда ћете имати још један чамац који се враћа у град још 15 минута, где ћете размишљати о ономе што сте видели. Зато покушавам да понудим другачије врста доживљаја гледаоцу. То је експеримент, не знам да ли ће успети.

Ваш син Николас Хар је познати музичар. Ко је од вас двојице популарнији?

Николас је изузетно познат, а ја сам најпоноснији отац на свету. И увек причам ову анегдоту да је до пре неколико година Николас био мој син и одједном сам схватио да сам постао отац Николаса Хара. Постао је популарнији. Млађе генерације, нажалост, нису толико заинтересоване за визуелне уметности као што су заинтересоване за музику.

Николас нову песму постави на интернет и дан касније – три милиона људи је преузело песму. То је невероватна публика.

А ја сам радио три године на пројекту, показао то у музеју, изложба траје око два месеца и можда ће хиљаду људи видети то дело. Тако да не можете поредити музичку публику с публиком за савремену уметност.