Постали смо асоцијални
Жао ми је што се млади данас не друже. Није битан тај мобилни. Били смо много срећнији без њега, истиче познати глумац којег ћемо гледати и у другој сезони серије „Дерби у кафани Аутокоманда“
Уморан је био глумац Миленко Павлов када смо га затекли у гардероби, на кратком предаху, између снимање две сцене серије „Дерби у кафани Аутокоманда“. Али, он је увек расположен за ћаскање и понеку мудру поруку.
- Сада се јако брзо снима и треба велика концентрација, зато ми, искуснији глумци, не дозвољавамо себи да будемо лоши – одмах у шаљивом тону каже.
- Морамо да радимо искрено, дубоко. Јер то жанр комедије захтева – наставља.
У овој серији, коју као аутор потписује искусни спортски новинар Драгиша Ковачевић, има пуно података о фудбалу, али и носталгичних архивских снимака.
- Ми причамо како је некада било. Не спомиње се овде само фудбал, већ и како је било у доба комунизма, када је фудбал био најпопуларнији спорт, не само код нас. Мислим да смо доживели велике друштвене промене, постали смо асоцијални. Стално инсистирам да се људи друже. Није битан тај мобилни. Били смо много срећнији без њега – врло је критичан Павлов док га снимамо управо мобилним телефоном.
После Другог светског рата, прича даље, биле су камере, радио апарати, касније и телевизија. Уживало се и страствено навијало.
- У то време живео сам у Раковици. Мој отац је радио у Индустрији мотора и у овом приградском радничком насељу живело је око 30.000 радника. Недељом се обавезно ишло на брдо, а то је значило на Звездин или Партизанов стадион. „Вечерње новости“ су писале о Звезди а „Експрес Политика“ је била наклоњенија Партизану. Тадашњи властодршци су то јако добро радили. Радничка класа се понедељком, уторком и средом међусобно препирала, да би од четвртка почели да причају шта ће бити и ко ће коме шта урадити. У то време долазили су у КУД "Димитрије Котуровић", тада веома популарни радио певачи Радио Београда. Мија Алексић и Чкаља водили су програм. Новине су тада биле важне. Сећам се да су колпортери стајали испред капија фабрике и продавали их. Добро је да се колега Бода и ја сећамо тих времена и убацујемо у сценарио и неке своје успомене, што нам писац много и не замера. Ми смо добар тандем за ову серију – тврди, у свом стилу, Миленко Павлов који са Слободаном Бодом Нинковићем тумачи два српска кума, звездаша-милицајца Рашу чија је фамилија била за краља и Србију и партизановца Милета, заставника прве класе из комунистичке, југословенске породице.
- Сасвим је нормално, српски, да се кумови поткаче и разиђу. Ми смо два кума која се не разилазе и састају се у истој кафани. Мислим да ће гледаоци радо да гледају ову серију јер шаљемо добру поруку – сматра наш саговорник који примећује да се данас много тога променило и да су кафане некада биле обавезне, поготово позоришне.
- Међутим, данас се млади глумци не друже, што ми јако жао. Имао сам велику част да упознам Мому Капора који је био веома популаран. Много се тада читало. Затим, Ацу Поповића, великог драмског писца. Он је био генијалан, много тога је знао. Жао ми је што се млади више не друже јер су им најбољи пријатељи мобилни. Неко ново време. Ја не волим мобилне и трудим се што минималније да га користим. Јер све што гледам морам да и да проверим да ли је то баш тачно. Ја сам неверни Тома. Али, ми Срби смо такви. Увек се питамо – шта је он тиме хтео да каже – закључује, помало шеретски, Миленко Павлов.
