Бити песник je храбро у 21. веку
Реч се враћа међу људе, каже сав срећан Марко Милошевић који је стиховима о љубави, животу, праштању, успео да скрене пажњу целог региона: у читање његове поезије укључило се 140 глумаца, има 80.000 пратилаца на „Инстаграму”
Бити писац – то делује храбро у 21. веку када је свет убрзао и све се посматра из угла алгоритма. А бити песник? То је тек смело и невероватно у садашњем тренутку.
Марко Милошевић је стиховима о љубави, животу, праштању, победи, успео да скрене пажњу на себе. Слушају га широм региона, чак је и младима скренуо пажњу да писана и нежно изговорена реч не умире, не мења се... Потребна је. И ништа, како каже, није важније од људске душе. Од тога се, признаје, можда не живи, али се без тога апсолутно не може кроз живот.
Тежак пут до публике
Јагодинац по рођењу, деценијама ради и ствара у главном граду.
„Са 19 година дошао је у Београд и понео са собом душу. Све остало је небитно. Отац ћерке Петре и сина Николе, муж Иване”, пише у његовој биографији на сајту на којем се може и прочитати и чути десетина стихова које рецитују најпознатији глумци.
Записано је и да „осећа потребу да својим стиховима проживи опет своју прошлост, преживи садашњост, дочека будућност, остане кад сви тренутно живи оду”.
Каже да колега који активно стварају има, а осим великана као што су Матија Бећковић и Љубивоје Ршумовић има и младих нада: „Нажалост нису толико заступљени у јавности и у медијима. Више људи пише, него што чита поезију. Али, збирке се не продају и то је заиста проблем, јер од тога се не живи. Млади не могу да промовишу свој рад, да уђу у књижаре, многи немају храбрости. Имао сам среће да ми се овако нешто догоди. Јер, ја пишем цео живот ”, признаје у разговору за „Магазин”.
Ускоро ће промовисати пету збирку песама.
За његов успех, не крије, била је пресудна пандемија вируса корона.
„У том моменту остао сам са собом и онда сам писао готово сваки дан. Глумци су говорили оно што је у том тренутку настајало, и све се отворило. Укључило се 140 глумаца и то је узело маха. Уследиле су збирке песама и од 2020. године то не престаје. За три године имао сам приближно 240 наступа с Борисом Режаком, имам више од 80.000 пратилаца на ’Инстаграму’ без икакве рекламе, милионске прегледе песама, то само говори да се враћа реч међу људе, та топлина. То нам је баш потребно”, прича.
И не крије да овакав успех није ни сањао, као и да је свестан да га не би доживео без модерних технологија, мрежа и виртуелног света.
„Пре овога нисам имао ниједан налог, али је чињеница да мој рад никада не би био уочен да се нисам ослонио на друштвене мреже. Данас сам захвалан, колико год да сам некада био против, јер никада раније ниси могао тако лако да допреш до великог броја људи. Најважније ми је што нас чују и млади”, каже поносан што се оно што има на души слуша, цени, препричава.
Сматра и да је поетска сцена у Србији генерално запуштена и да се од неких великих имена која су стварала и живела поезију пре 50, 60 година ништа није значајно дешавало. То се сада, стекао је утисак, ипак мења. Људи су жељни топлине. Занимљиво је и да му клинци све више пишу, шаљу му своје радове...
Сусрети с публиком веома су емотивни, има и суза и смеха. На наступима жене су већина у публици. Чуди се што мушкарци нису присутни, када се зна да су управо поезијом и стиховима некада освајали нежнији пол.
„Они као да се стиде да покажу осећања. Биће само већи мушкарци ако могу да покажу све што им је на души и у срцу”, верује наш саговорник.
Марко каже и да је „писање нешто што дође, прикраде се. Ни сам не препознајеш како се на папиру створило као реч, мисао која тече.”
И открива да не дорађује и не мења оно што настане „у том трансу писања”.
Подршка младима
Милошевић за себе каже и да је човек тренутка који се води интуицијом. Признаје да се и пуно пута опекао, али да је такав. За себе каже да је храбар, али и додаје „али се храбар једино себе боји”.
И има план да то траје. Жели да направи кућу поезије у којој би млади песници били добродошли, да не живимо од успомена и сећања, него да направимо нешто сад и да нешто за нама остане.
