Мајстор Јонаш као да није ни отишао

Кућа у Улици Чапловичовој на броју 23 у Ковачици, сасвим обична, не превелика, каква зна да буде у Банату. Орнаменти у низу, плаве боје, и одмах знате да сте негде где живе Словаци. У Ковачици су ту преко 220 година, а ове славе стотину како се родио један од највећих међу њима – Мартин Јонаш.

Мартин Јонаш

Широка капија, ајнфорт и улаз с десне стране у живописан дом сликара који је поживео 72 године. Најпре ходник где вас дочекују њему омиљени, ручно осликани тањири и из собе у собу, све се чини као да је мајстор Јонаш, како су га звали његови Ковачичани, накратко завршио са штафелајем, четкицама и тубама с бојом. Одложене су остале и наочаре за рад, па се све чини као да ћете га затећи у некој од соба за одмор и починак. Уштиркана постељина, пешкири, миљеи, опет у плаво-белој комбинацији. Ту је и сто сличан оном под којим се као дете скривао слушајући приче својих родитеља и комшија.

Велике вредне руке

„... Ту испод очевог стола слушао сам разговоре о тешком раду, видео глад и лошу жетву, али сам много научио и о значају среће. Била је то моја школа. Добро се сећам тих тешких дланова како висе испод стола и одмарају. Видим их и дан-данас и стално их сликам. Јасно, без сувишних детаља, желим да прикажем да су два и два четири и какви су заправо живот и рад, љубав и смрт, радост и бол… Зато, где год да станем прво видим људе па тек после пејзаж или ствари. Због косаца сликам њиву, због оронулог старца пећ и целу собу. Други сликају њиву и на крају кажу: Е, овде ћу да убацим људе. Ја радим обрнуто”, прибележио је Јонаш, који је читав век био и пољопривредник и уметник.

Зато у његовом селу у центру није земљорадничка задруга, већ галерија и његов спомен-дом, реновиран 2014. године.

Јонаш није рођен у овој кући, него се у њу доселио са супругом и сином у 30. години, када и почиње озбиљно да се бави сликарством. Поред Јана Сокола прво платно у духу наиве слика 1953. године, а онда се нижу бриљантни цртежи, линорези, дуборези, пејзажи, слике жанр и анималистичких мотива и њему омиљени портрети и фигуре његових Ковачичана.

„Јонашови људи имају изразито велике руке и ноге, а мале главе. Тиме указује колико је живот сељака тежак, заснован на физичкој снази. Мештани су га увек питали одакле да их тако види, а он је одговарао да је као дете обожавао да чучи испод стола и посматра и из те перспективе, деловало му је да одрасли имају огромна стопала и руке, а малу главу. Такође, његову уметност краси врхунска вештина да композицију ослободи сувишних појединости, чиме основна идеја постаје још уочљивија. Тако клип кукуруза или бундева, симболи богатства, попримају огромне размере у пејзажу којим доминирају боје летине, јесени... Говорио је да га оне смирују, подсећају на њиву, на мирис плодова и хлеба”, каже за „Магазин” Ана Жолнај Барца, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици.

То је друга Мартинова кућа одакле је светом пронео име свог родног села и лик сељака који храни градове.

Величао је Јонаш и природу и та невероватна уметност, неуклопива у дефиниције, опчинила је планету на више од 450 самосталних и групних изложби у више од 50 земаља. Толико, да је 1978. године у Милану овенчан медаљом за графику, раме уз раме са Салвадором Далијем, док му на Каприју, пет графика отискују у злату и данас чувају у музејској збирци.

Из тог света у малену Ковачицу, због његове уметности, долазили су Софија Лорен, Елизабет Тејлор, посада „Апола 11”, Ролингстонси, најславнија имена – и куповали његове слике.

Сликар, поета, филозоф

Сликар, поета, па и филозоф, упоредо с урођеним даром, не само да је створио сопствени и препознатљиви ликовни свет, већ је стигао и да инспирише своје комшије у локалну групу сликара сељака. Њихов дом је данас Галерија наивне уметности у Ковачици, одакле је и Јонаш одлазио и враћао се овенчан највећим међународним признањима, а примајући кључеве неколико европских градова постао трајно грађанин света.

Од 1996. године Мартинова вечна кућа је на месном гробљу у Ковачици. Од тада на оној последњој адреси, уз подршку Матице словачке, њему у част, откривена је спомен-плоча, а по уметниковој изричитој жељи, његов дом отворен је за посетиоце.

У спомен-дому

Шетња кроз спомен-дом великог уметника је као шетња кроз један живот, испуњен и буран, вођен фотографијама, породичним намештајем пуним девојачке и момачке спреме, личним предметима, ситницама... На мустром украшеним зидовима нанизана признања, медаље и захвалнице воде до полица с најразнороднијом литературом и вредним издањима о словачкој заједници у Војводини, часописима и новинама које су о Јонашу писале.

Писао је и он на машини која још стоји с увученим папиром, све уоквирено збирком са више од 150 његових слика и нечим што личи на разбој, на којем је затезао сликарско платно.