Стиже јесен, ево дуња

Према античким предањима, дуња (Cydonia oblonga L.) је божанско воће, које симболизује љубав, срећу, плодност, памет, лепоту, постојаност и непролазност. Такође, дуњом су богови одређивали судбине.

Ова стара воћна врста гаји се дуже од 4.000 година, никад као главна, већ најчешће као споредна култура. Води порекло с Кавказа, одакле се ширила на исток и југ (у Малу Азију), а одатле у стару Грчку. Из Грчке је пре почетка наше ере пренета у Рим, а затим у остале земље Европе.

Научни назив добила је по граду Cydon (сада Khania) на Криту.

Данас се највише гаји у јужној и средњој Европи, код нас је веома распрострањена, расте поред река и на влажним местима, нарочито у условима полусенке. Обично се узгаја у облику појединачних стабала, дрвореда на крајевима њива или на окућницама.

У сортименту и даље доминира лесковачка дуња. За подизање нових засада препоручују се следеће сорте: лесковачка, морава, шампион, асеница, тријумф. Постоје два карактеристична облика: јабучасти и крушкасти. Дуње јабучастог облика су ароматичније, већег удела суве материје и чвршће.

Због своје ароме веома је популарна воћна врста. Од ње се у јесен припремају слатка, пекмези, мармеладе, компоти, желеи (китнкез), сокови, пасте, ликери, као и ракија. Насупрот малој потрошњи овог плода као стоног воћа, индустрија дуњу изузетно цени због врло повољног хемијског састава за различите видове прераде. Користи се и за сушење.

Крупни плодови, крушколиког облика и жуте боје очаравајуће су мирисни. Сваки је прави рудник богат витаминима (каротини, Б1, Б2, Б3, Б6, Ц), садржи 5–12 одсто шећера, калијум, калцијум, натријум, магнезијум, цинк, гвожђе, фосфор, бакар, манган, пектине, јабучну и лимунску киселину.

Опори укус потиче од повишеног садржаја танина.

Беру се зрели плодови и користе се као свеже воће или у облику слатка и сокова. Сок од дуње је веома пријатан освежавајући напитак, који се прави цеђењем и стругањем зрелих и здравих дуња. Препоручује се за јачање слузнице уста, желуца и црева. У руској народној медицини даје се против малокрвности. У народној медицини плод дуње се препоручује против дијареје, одлива крви и хроничних катара.

Семе садржи слузи, пектине, масно уље, хетерозид амигдалозид, око емулзин, беланчевине и танине. Користи се за израду различитих облика лекова против кашља и дијареје, облога и мелема за опекотине.

СЛАТКО

Потребно је: 5 кг дуња, 4 кг шећера, 5 литара воде, 3–5 лимунова

У већи лонац ставити шећер и воду, скувати сируп, па склонити лонац са шпорета. Дуње ољуштити и исећи на коцкице. Исечене коцкице ставити у лонац са сирупом. Кувати слатко док се не згусне. Пред крај кувања додати лимун исечен на колутове. Кад се слатко скува, сипати у чисте, суве и загрејане тегле и добро затворити. Тегле чувати на хладном и сувом месту до отварања.

СОК

Потребно је: 3 кг дуња, 2 кг шећера, 7 литaра воде, 4 лимуна

Дуње опрати, исећи на комаде и очистити од семенки. У лонац ставити исечене дуње и воду. Лонац ставити на шпорет. Када вода проври, кувати око 20 минута. Склонити лонац са шпорета и оставити да се смеша хлади током целе ноћи. Сутрадан процедити добијену течност пропуштајући је кроз газу, нежно исцедити пулпе дуње истискујући и додати шећер. Лонац ставити на шпорет и када течност проври, кувати још 20–25 минута. Уклонити лонац са шпорета, додати лимунов сок, док је још врућ сок сипати у вруће стаклене флаше. Флаше добро затворити и умотати у ћебе. Тако умотане флаше треба да одстоје један дан док се добро не охлади сок.

(Рецептe приредила Госпава Несторовић, Београд – Миријево)