У шетњи са Чарлијем Чаплином и овцама

Швајцарска лепота је другачија. Негована као башта у којој се зна тачно шта, када, колико посадити, до које висине дозволити, са којим звуком озвучити, из ког угла показати. И као свака башта са посвећеношћу стварана, одмара нас својим складом. Цвеће посађено у зналачки изабраним бојама и врстама, травњацима и баштама прати вас километрима у шетњама крај Швајцарске ривијере од дворца Шилон, који као да је изронио из Женевског језера, до монденског града Монтроа.

Крећемо путићем поред реке ушушканим у хладовини дрвећа. Пресрећемо тркаче, шетаче, заљубљене... Излазимо на пољану с лепо негованом травом, погледом на језеро. А пред нама мали, достојанствени, златом украшени тајландски храм. Даривао га је тајландски краљ обележавајући 60 година од крунисања. Храм је спомен одрастању, сазнавању, слободи, пријатељству и захвалности граду Луцерну, у коме је провео 18 година своје младости.

Швајцарска је имала, а релативно и сада има отворена врата за људе с разних страна света. У њој је пронашао уточиште и Чарли Чаплин. Настанио се у маленом, а прелепом месту Корсије сур Вве, где је живео 25 година, до краја живота. Његова кућа и посед су претворени у музеј и отворени су за посете.

Чаплинове речи и дела о потрошачком друштву, рату и миру, настале почетком Другог светског рата, као и средином прошлога века, одзвањају можда гласније него раније. „Жеља за миром је универзална. Не претпостављам да знам проблеме који угрожавају мир, али знам да их нације никада неће решити у атмосфери мржње или сумњичавости, нити ће их претња хидрогеном бомбом решити... Хајдемо да разумемо проблеме једни других, јер у модерном рату нема победника.”

Из дома Чарлија Чаплина, с прозора који гледа на језеро, ослушкујемо његово упозорење, изговорено у прошломе веку, а важно за нас у 21. веку: „Много мислимо, мало осећамо.”

Стадо као косилице

Шта раде овце на најсавременијем Универзитетском комплексу у Лозани? На месту где тимови стручњака раде у лабораторијама опремљеним најсавременијим средствима, налазе се и овце, доведене с пашњака са циљем да „покосе” траву. И тако поред зграда факултета пасу овце поред ограђених металних ограда. Фузија модерног и традиционалног. Још једна незаборавна лекција да се не морамо одрећи корена и културе како бисмо пригрлили новине и напретке савременог света.

На универзитетском простору срећемо младе, лепе, мудре, с осмишљеним циљем, девојке и момке, студенте, магистранте и докторанде наших гора листове. Из њих исијава радост и жудња за знањем. Браво за нашу омладину која учи, машта, ствара, нада се и постоји!

Мало даље од стада оваца, налази се Образовни центар Ролекс. Својом отвореношћу и везом са природом симболизује предуслове за напредовање у образовању и науци. Библиотека је доступна онима који раде и студирају овде, али и свима другима који дођу. Подови у овом здању подсећају на Швајцарску, па иако сте унутра, можете планинарити и спуштати се, не баш као на планини, али ће вам се крвоток покренути, а с њим и нове мисли и идеје створити.

Лепо је живети у земљи која има воде доступне свима. У Швајцарској, посебно у француском делу, на све стране су – чесме. А из њих и у врелим летњим данима тече хладна, чиста вода која гаси жеђ, али прија и да се њоме умијете и освежите.

У Лозани се налази и Музеј уметности Брут, по много чему другачији. Испрва вам се учини да подсећа на наше наивне сликаре, али када се упознате како је настао и ко су аутори, застанете и дубоко удахнете. Покреће сва чула и осећања. Никога не оставља равнодушним.

Планина анђела

У делу Швајцарске где доминира немачки језик незабораван је сусрет с планином Анђела – Енгелберг. Срце места чини бенедиктански манастир који потиче с почетка 12. века. У манастиру ради и међународна школа с интернатом, у ком деца могу да користе паметне телефоне само сат времена дневно!

Ту је и највиши врх Титлис висок више од 3.000 метара. На врху планине где се налази један од глечера, који се штити од топљења великом белом цирадом, почела је градња хотела. Еколошка и грађевинска правила се строго поштују, али ипак остаје дилема морамо ли свуда, у сваку планину, и сваку реку, у сваку дубину и висину земље, да се мешамо.

На планини анђела све постаје још лепше када стварате успомене с драгим пријатељима с различитих страна света које знате годинама и онима са којима сте се управо упознали.

Кад слеп човек резбари

Жан Дибифе људима који су на маргинама друштва, у душевним болницама и затворима, различитим посебним институцијама, омогућио је да открију светлост у мрачном тунелу свог живота. Кад се у Музеју уметности Брут погледају њихова дела и прочитају њихове биографије, и посетиоци осете различите нијансе светлости. Слеп човек резбари, а на врху свога дела увек поставља делове који ће звуком означити да је завршио дело. Човек који никада није научио да пише, слика гледајући одштампане редове из новина и часописа, пишући своје поруке које се полако превијају и увијају и стварају нове облике. Има и оних дела која су једноставно настала када би људи затворили очи, а рука ван њиховог тела је испуњавала сликарска платна или листове папира. Човек који је у затвору имао само кашику њоме је направио дуборез који захвата простор дугачак око два метра а висок метар и по.

На висећем мосту

Прелажење узаног металног моста 100 метара дугачког а само метар широког подиже адреналин. У комбинацији с висинском болешћу, на највишем висећем мосту у Европи на 3.000 метара који се њише, ветром који дува и људима који на њему ходају, овај доживљај се памти заувек.