Одрастао уз четкицу и платно

Док су се његови вршњаци, пре поласка у школу, дружили с играчкама, он се није одвајао од редовног „прибора”: четкице, платна и штафелаја. Славко Крунић је данас свестрани уметник, илустратор, љубитељ музике. Излагао је на више од 40 самосталних и око 200 групних изложби у земљи и иностранству. Најновија изложба отворена је у галерији Ранчићеве куће у Гроцкој.

С познатим писцима, попут Давида Албахарија, Мирјане Огњановић, Сање Домазет, Немање Митровића, француске књижевнице Елоди Пинел, илустровао је књиге, а његови радови могу да се виде и на омотима музичких издања светски познатих извођача.

Пет година радио је као илустратор „Политикиног Забавника”. Никад не пропушта да помене и сарадњу с музичаром Билом Гулдом.

Чини се да је од малих ногу био предодређен за уметника. У таквом окружењу је одрастао. У дому његовог оца Драгише чести гости били су глумци, сликари, музичари, редитељи, песници, међу којима Милић од Мачве, Михаило Ђоковић Тикало, Младен Србиновић. Славко је био под њиховим стручним „надзором”. Кад је имао седам година, преокупирали су га људски портрети које је трансформисао на надреалистички начин.

Истим начином моделовања окупиран је и данас.

– Моје прве сликарске кораке потпомогло је једно посебно менторство. Тачно је да су уметници показивали извесну наклоност, посећујући галерију у радионици мог оца коју је Душко Радовић назвао „сервис за кварове на аутомобилима и људима” – присећа се наш саговорник. – Ипак, те симпатије нису подстакнуте тек пуким баратањем оловкама и фломастерима. Морао сам да се довијам, а ментор ми је била комплетна радионица. Отац је имао сервис за поправку аутомобила „пежо”, али је упоредо с тим писао песме. Кад је радњу затворио, посветио се изради столарије и намештаја који су његови пријатељи сликари улепшавали својим кичицама.

Замало да оде у музичаре

Рођени Београђанин, који је сада на релацији главни град – Нови Сад, 1998. дипломирао је на Факултету ликовних уметности. Богато је стваралаштво иза њега. Нису ту само слике, илустрације, часописи и књиге, већ и трагови на другим местима. Мало ко зна да му се слике налазе на ексклузивној амбалажи једне козметичке куће из Барселоне, да је илустровао каталог, плакат и билборд опере „Вертер” београдског Народног позоришта, плакат и билборд за оперу „Севиљски берберин”, па „Књига које нема” Ђорђа Балашевића...

На мегдан увек излази с илустрацијама.

– То је тежак задатак. Илустрација је нешто попут репрезентативног портрета. Треба (скоро) све да каже у суперлативу, али да понешто остави и наговештено, као и да буде трајни печат једне личности и њеног рада. Уколико је ваљана, постаје и документ једног времена – записала је историчар уметности Зорица Атић.
– Свака Крунићева илустрација је читаво мајсторство и ремек-дело савремене врсте.

За време студија приклонио се музици. Тада се студентима његовог факултета пружала шанса да, према жељи и потребама, добију посао.

– Мене је привукло место ди-џеја, јер сам осећао потребу да, с читавим светом, поделим сваку добру песму на коју наиђем. Организовао сам концерте и фестивале, одлазио на турнеје са ска бендовима – појашњава тај део свог живота. – Кад ме је сликарски позив целокупно узео под своје, музику сам морао да сведем на минимум. Без обзира на то што сам сасвим утонуо у сликарски свет, и данас сам окружен музичарима.

Не скрива задовољство што је Милић од Мачве на неколико слика портретисао чланове његове породице. Слика коју је назвао „Крунићи” репродукована је у једној ранијој читанци, уз песму Љубивоја Ршумовића која носи исти назив. Познат је по својим карактеристичним портретима на којима су најупечатљивије очи, у неку руку његов заштитни знак. Јер, „очи ретко шта могу да сакрију”.

Разговарамо о разним темама, уз остало и како данас живе сликари у Србији?

– Велико је достигнуће остати непотчињен актуелној сцени и окружењу. Прави успех је ако ваша дела воде сопствени живот – гласи његова порука. – Не каже се случајно да сликари припадају оној врсти људи који духом никада не остаре. Засигурно захваљујући томе што су изнад догађаја које носи време. Боје временом не бледе. И свака може да створи чудо и мистерију.

Лица прекривена добротом

Слика углавном портрете, тумачећи то како је инспирисан жељом да слике имају што више саговорника.

– Лица које сликам прекривена су добротом и сетом: они су зачуђени светом у којем постоје, али више од свега ови ликови траже сабеседника с друге стране – објашњава. – Одабрао сам да пођем оним ликовним путем који иде негде мимо постојеће реалности, да бих стигао до имагинарног простора и сновиђења у којима ћу се осећати као код куће. Моји портрети немају извориште у стварности. Галерија ових лица се напаја на ликовним и литерарним обрасцима. То нису одрази лица или личности, већ идеје-критике заоденуте у рухо сатире.

Имена његових радова увек имају неку врцаву конотацију. Ликовни критичар Сава Степанов, који се ове године преселио међу небеске уметнике, записао је да Крунићевим досадашњим сликарством доминирају две испреплетане „велике теме историје уметности: портрет и људска фигура”. Сматра великом срећом што су значајни културни ствараоци пристали да својим причама оживе портрете које ствара, чиме су протагонисте његових слика претворили у аутономне личности.

– Назив слике додајем на крају. Он је као украс на торти. Склон сам да, поврх шлага, уместо јагоде за прилог, подметнем љуту паприку. Згодан начин да се избегне сладуњавост – каже у свом стилу.

Не зна да ли ће син Јован кренути његовим стопама. Тек му је десет година, мада црта, „шара”, воли боје. Славку је отац у сервису за аутомобиле омогућио додир с уметношћу и са сликарима, на чему му је бескрајно захвалан. Дар за сликарством и илустрацијама, који носи у себи, показао је у правом тренутку.

„ПРИЧЕ ИЗ РАДИОНИЦЕ”

Популарна ТВ серија „Приче из радионице” настала је захваљујући београдском ауто-механичару Драгиши Крунићу. Он је, баш као и на филму, готово свакодневно у своју велику свеску, познатију као „Купусара”, бележио догодовштине муштерија, њихове згоде и незгоде, мада је истовремено писао и стихове. Серија је снимљена 1981. године, а режирао ју је Здравко Шотра, по мотивима прича које је Драгиша написао. Иако спада у категорију мини-серија, оставила је снажан траг у овом жанру, како због ефектне животне приче, тако и због сјајне глумачке екипе, коју је предводио Зоран Радмиловић.

– Мој отац је био пријатељ с познатим ТВ драматургом, редитељем, сценаристом, новинаром, уредником и водитељем Слободаном Новаковићем, а ја сам пријатељ с његовим сином Марком. Једном, кад сам у Новом Саду срео Миру Бањац и објаснио јој чији сам син, обрадовала се, уз опаску „да ме је још за време снимања серије усвојила као најрођенијег” – присећа се Славко.

КЊИГА БАЈКИ С АЛБАХАРИЈЕМ

– За сарадњу с Давидом Албахаријем најзаслужнија је Мирјана Огњановић. Предложио сам му да заједно направимо књигу бајки. Никако није било случајно што нам се придружила и Мирјана, наш заједнички велики пријатељ. Као што пријатељство ствара блискост, Давидове бајке су мени приближиле велике светове – каже наш саговорник. – Обузети осећајем поетског хумора, све троје смо ову књигу стварали хрлећи ка истом циљу: да се и сами уверимо како причама нема краја. Да бајке које смо некада слушали и читали могу имати бесконачно много верзија. И једнако толико различитих поука.