Каријера се трасира у младости

Идеју да снимим  филм и да се окушам и као редитељ добио сам још када сам се вратио из Париза 2018. године, пошто сам у велеграду индустрије француског филма претходно 12 година интензивно стицао глумачко искуство. Одлучио сам да се вратим тада када је требало да постанем тата и окренем нови лист, започиње причу глумац Раша Буквић док седимо испред биоскопа „Абазија” после приказивања његовог редитељског првенца „Још један дан” на Европском фестивалу филма на Палићу.

Тако је и овај кратки филм, који је имао премијеру на Фесту, на новој страници живота коју је млади глумац окренуо. Деведесетчетворогодишња легенда нашег глумишта Мира Бањац која седи с нама, види се по Рашином широком осмеху док јој се обраћа, за њега је била посебна инспирација: „Самом својом појавом, с ретким глумачким искуством помогла ми је да направим филм који је, по реакцијама публике, стигао до свих срца и на Палићу. Изазов је био да створим узбудљиву филмску причу о једној особи, значи с једним глумцем, у једној причи и још, притом, у само једној ситуацији. Испрва то делује неатрактивно, јер могућности покретне камере су ограничене, као и могућности развоја ситуације. А у ствари, на питање шта је то узбудљиво кад је човек сам, одговор је лак: то су звуци који стварају у нама слику живота који живимо. Ако чујемо јак ветар који дува десет дана, он ће наше мисли обележити, као и звук јата птица. Они ће нам поручити да ли је тај живот тежак или лак. Схватио сам да се лик с којим се публика саживљава увек зове херој, али не тек тако, већ мора да заслужи наше поштовање и одушевљење. Небитно чији је филм, лик који проналази решење у тешкој ситуацији доводи нас до радосне енергије на крају. Тиме сам се и сам руководио глумећи своје роле. Јер, филм није оно што гледамо, већ је он наше промишљање, филм се дешава у нашој машти, у зависности од слика на платну. Схватио сам да је Мира још девојка која се радује животу, тражио сам старицу, а нашао девојчицу, да бих показао светло на крају тунела који се зове самоћа”, прича о својој новој инспирацији.

Радња у којој је сва акција „препуцавање” старице с гавраном, све до доласка поштара, не обећава узбуђење, „а камоли смех који сам чуо у публици док се она саживљава са старицом, али и гавраном као још једним херојем који је на крају заслужио комад сира”. Циљ је био, додаје, да радња пробуди мисао о животу који живимо, али и да подстакне машту и животну радост због потомка ког је ова бака добила, иако негде далеко у свету. У том смислу је наша сарадња била идеална. Срећни смо што имамо Миру Бањац, живу, здраву и пуну радости у десетој деценији, надахнуто нам каже глумац.

Са 44 године, Раша, и данас детињасто ведар, полетан и разбарушене светле косе, публици је тим кратким филмом чија радња доликује „седим годинама” поставио најозбиљнија животна питања, подстичући на преиспитивање смисла. Управо му прилазе после филма, с питањем како је тако млад направио филм о суочавању са старошћу. Не заборавите да сам глумац, одговара Раша, а до сада сам се нашао у најразличитијим улогама, тумачио ликове људи разног животног доба, морао да уђем у разна преиспитивања. Уосталом, додаје, и млади постављају питање смрти и суочавају се с том неминовношћу свакодневно. „Суочавање с крајем даје нам одговор на питање који је то сан који треба да испунимо да бисмо имали осећај да је живот леп и да смо ми дали максимум. Кад се да тај максимум, лакше се и умире. Човек који није остварио свој сан, има стални терет. Глумећи, бавио сам се сопственим  могућностима да се саживим с другим ликом, некад глумећи десет година млађег човека, некад исто толико старијег, тумачећи и сложене ликове и негативце. У разним карактерима научио сам да искреније са собом разговарам и постављам питања. Човек који је остварен не носи терет комплекса. Није ми било тешко да се уживим у живот какав је имала и моја бака, коју сам знао и као млађу и као старију. Видео сам да се бака Јелка шали и да воли живот, у данима у којима је свесна да ће да оде заувек”, каже Раша који се родио у Сомбору. Прича о свом науку из детињства:

Не траћите дане

„Живот је леп. Старима је најслађи овај гутљај воде сад, а радост им продужава корак. Жао ми је што многи млади људи губе време и траће своје дане, не остваре се у ономе у чему су најбољи, што би могли када би себи поставили питање где ће бити и шта ће радити за 40 година, где себе виде. Да ли као пекара, новинара, рибара или апотекара. Јесте то тешко одлучити у младости, али тада се та питања постављају. Не могу ја сада да постанем зубар, одлучио сам своју судбину у 18. години. А има их који до 45. не поставе то питање, те се нађу у канцеларији са шефом са којим 'бију битке' и жале се на живот. Поента је изабрати позив у којем ће се дати максимум. Историја успешних говори да се ка 'врху' креће у младости. Душко Радовић је рекао да треба у животу бити два дана паметан: када бираш супружника и када бираш професију. Ако ниси то та два дана, мораћеш бити паметан сваки дан у животу, како је поручио. Али, иза тог питања мора да се стоји и да се ужива у одлуци. Да се своје срце, као ви писци и новинари у писању, стави на папир будућности. Старица у мом филму, за наук свима,  тренира радост. Јер, страх је одсуство радости. А кад радост ухватиш, мораш да је штедиш и то се тренира, певушењем, писањем, ковањем, прављењем колача”, открива нам своје животно филозофирање.

Нове роле

Последњу инострану улогу Буквић је остварио у филму „Сулак” Мелани Лорен,  у којем тумачи улогу нашег човека у Паризу – Стива, који је био ортак Бруна Сулака, сина пољског легионара и највећег пљачкаша у Француској осамдесетих. Стив је имао два идентитета, прича Раша, звао се Радиша Јовановић или Новица Ивковић, рођен је у Лесковцу и био је европски вицешампион у боксу. За пет година опљачкали су 130 златара, били су више пута у затвору, одакле су бежали, али пошто су новчано помагали чистачице, портире и друге раднике, народ их је често доживљавао као хероје. Трећи пут бежећи, по тој причи, добили су по метак, јер је њихова популарност била велика зато што су се смејали богатима у лице, те постоји сумња да су  ликвидирани од власти. „Стив је био обезбеђење Жан Пол Белмонду. Дошао је до велике количине драгуља и тада чуо да филм који Белмондо снима има новчаних проблема, донео је паре за филм у којем, из захвалности продукције, добија улогу. Полиција га јури, чекајући премијеру након које он добија аплауз. Учећи ову улогу схватио сам да живот напише сценарио какав нико не може.”

У нашем филму, последња од многих успешних улога је лик научника Драгослава, једног од оснивача института у Винчи, у филму „Чувари формуле” Драгана Бјелогрлића који је управо освојио Гран-при Леотара на Филмском фестивалу у Требињу. Запажена је скорије и улога опсесивно љубоморног архитекте у серији „Азбука нашег живота” у другој сезони, негативца који му је био глумачки изазов, али због којег је на улици доживео много негативних коментара, прича сећајући се колико је година глумцу и професору ФДУ Стеви Жигону требало да добије позитивну улогу после улоге мајора Гестапоа Кригера у „Отписанима”. Завршио је глуму 1997. у првој класи Биљане Машић, у генерацији с Вуком Костићем и Ненадом Стоименовићем. Добитник је разних награда, а запажена је недавно главна улога у филму „Уста пуна земље” Пурише Ђорђевића, који је освојио награду на прошлогодишњем Фесту.

Ту где је моје срце

На почецима прославио се глумећи у серији „Стижу долари”. Интернационалну каријеру, у француским и америчким филмовима, почео је када му се као младом указала шанса да глуми у филму „Калифорнија”.

„Знам да се многима није указала таква прилика, али сам се овде увек враћао и себе у својој земљи видео. Одлучио сам да будем увек ту где је моје срце.” Најчешће је данас на релацији Београд – Париз – Лос Анђелес. Са глумицом Маријом Бергам има сина Данила који је нестрпљиво трчкарао око нас на Палићу.