Кофер има увек спреман

Љубитељи позоришта имали су прошле сезоне прилику да се упознају с новом представом на домаћим сценама ‒ „Олеаном” Егона Савина, према комаду Давида Мамета. Главне улоге у причи о насиљу над женама и све учесталијој узајамној манипулацији тумаче Јована Крстић и Бранислав Лечић.

Млада глумица и редитељка не крије да је дуго прижељкивала драмску улогу која би јој омогућила да одигра компликована психолошка стања. Остварење ове жеље пронашла је управо у Маметовој јунакињи Керол.

Одједном много тога добила

‒ Позив Егона Савина затекао ме је на Стеријином позорју. Текст сам познавала, али сам тек на пробама схватила колико је заправо лик слојевит – каже млада глумица за „Магазин”.

Признаје и да се мало уплашила, јер је одједном добила толико тога: рад с редитељем ког изузетно цени, сјајан комад, доајена српског глумишта Бранислава Лечића као партнера на сцени, еминентне сценографкиње и костимографкиње Весну Поповић и Јелену Стокућу.

И припреме су, каже, биле захтевне: много текста који треба разумети, научити и спровести кроз себе. Лик који тумачи каже да се врло разликује од ње приватно, па је Јовану чекало много посла. Бацила се на истраживање граничног поремећаја и посттрауматског понашања, није се либила да за помоћ пита и психоаналитичарку. Јована признаје да увек има кофере спаковане и спремне за пут. Ради на неколико различитих пројеката у различитим местима. Дешава се да у једној недељи посети и до пет градова.

‒ Кад год је занимљив позоришни процес на помолу, не питам у којем граду се ради. За добро позориште потребан је добар ансамбл, комад, редитељ и спољни сарадници. Када се стекну такви услови, у сваком граду је лепо.

Прича да се дивно осећала и у Крушевцу док је режирала представу „Силе у ваздуху” Небојше Ромчевића, и у Нишу, чији је ансамбл изузетно духовит, и у Тивту, који је предиван морски град у свако доба године.

Такође, на Факултету уметности Приштина с привременим седиштем у Косовској Митровици запослена је и увек се радује када крене на час. Родни град Јагодина подсећа је на лепо детињство и ђачко доба, а Београд, у којем живи, на младост и садашњост.

‒ Радује ме што имам осећај спокојства у сваком граду. А дом је тамо где вам је породица и пријатељи. Пријатеља имам свуда, па скоро где год одем осећам се као код куће ‒ говори Крстићева.

Када глуми, она заборави да је завршила и позоришну режију, а када режира, нема порив да глуми.

Ипак, признаје да јој је глума лакша.

 – Током режије мора да се мисли о свакој улози, о свим сарадницима и то унапред да се не изгуби контакт с интуицијом, која је некада битнија од рација у уметничком процесу ‒ открива Јована.

Такође, ради као стручна сарадница професорима Дејану Цицмиловићу и Игору Дамњановићу. Прича како је радити са студентима глуме врло интимно. Треба пратити развој младих људи до њиховог дипломирања, научити их занатским стварима, а критике им се упућују на благ начин, уз мотивацију да се буде бољи.

Младим глумцима саветује да се стално образују, читају, прате савремене тенденције глуме у позоришту и на филму у свету, али и да имају одређена знања о људској души.

‒ Глумац у позоришном или филмском процесу, поред заната и свог рација, врло употребљава и оно што називамо hommo ludens, дакле човек који се игра. Глумац се игра својим несвесним, црпи инспирацију из себе, али и из сопствене перцепције стварности, за шта је понекад потребно бити луцидан ‒ објашњава наша саговорница.

Као примарне особине које цени и код сарадника и код пријатеља издваја часност, искреност, лојалност.

‒ Волим и када је неко духовит. На тај начин се много лакше превазилазе изазовне ситуације, а хумор је и лековит. Код пријатеља ценим кад су присутни и када је лепо и када је тешко и трудим се да то дам заузврат. Љубав је двосмерна улица.

Осим у свету сцене и у друштву квалитетних људи, неке од најлепших тренутака Крстићева је провела читајући.

‒ Прва књига коју сам прочитала је „Хајди” Јохане Шпири, у средњој школи сам обожавала Милана Кундеру, Гордера и Достојевског. Последњих година волим Муракамија, Исака Башевиса Сингера и Ирвина Јалома. Од драмске књижевности, сем незаобилазних класика Шекспира, Чехова, Стриндберга, обожавам Диренмата и дубровачку књижевност, Нушићеве драме и Александра Ацу Поповића, на чијим комадима треба да докторирам на Факултету драмских уметности у Београду.

 У најави кабаре

Блиски људи Јовану знају и као изузетну певачицу, а певање је следећа грана уметности којој жели више да се посвети:

‒ С пијанистом Немањом Николићем, басистом Александром Петровићем и кахонистом Милошем Стефановићем спремам кабаре за који сам сама писала текст. Снимили смо и песме, спремамо се да снимимо спот.

Од будућих планова открива да је чека завршавање доктората, али и да жели да режира један дубровачки комад, а од улога прижељкује неку драмску филмску улогу и неку добру комедију карактера у позоришту.