Свето острво Мијађима

На југоистоку Хирошиме налази се свето острво Мијађима, једно од најсветијих места у Јапану. До овог брдовитог, зеленог и веома популарног острва на којем нема саобраћаја стигли смо трајектом из јужних предграђа. До острва и назад бродови плове током читавог дана, а вожња траје десет до петнаест минута.

На званичној интернет страници града Хирошиме намењеној туристима пише да је Мијађима „острво где људи и богови живе заједно”. До почетка 20. века приступ светом острву био је строго забрањен свима који нису довољно „чисти” (криминалци, недовољно честити људи, жене у току трудноће и циклуса), а на њему није било дозвољено ни рођење, ни смрт. Срећом, данас већина ових правила више не важи, те острво које својом дужином и висином прави својеврсну брану између југоисточног дела града Хирошиме и пучине Тихог океана свакодневно посећује велики број домаћих и страних туриста.

У унутрашњем мору, у близини дока где пристижу трајекти, у малом заливу с пешчаном плажом коју током плиме прекрије вода, налази се светилиште Итсукушима из 13. века. У овом храму, често се одржавају до танчина „режирана” модерна венчања с младенцима одевеним у традиционалну одећу, а у оквиру храма налази се и најстарија позорница традиционалног јапанског театра но.

На пешчаном жалу, стотинак метара испред храма, налази се Итсукушима тории, једно од најсликанијих места у Јапану. Према јапанском шинто-будизму, црвено-наранџаста капија – тории – у Јапану означава улаз на свето место и постављена је увек испред шинто светилишта. Ова капија висине 16 метара, која на четири ноге стоји у води, два пута дневно, ујутро и увече, за време плиме постане плутајућа, где отприлике једна четвртина грађевине остане у води.

За време осеке, око поднева, вода се потпуно повуче и читав тории изрони из океана и остане на сувом, у песку. Јапанци тада дођу на острво, у покушају да на горњи, хоризонтални део капије пребаце новчић од пет јена (јапански „петопарац за срећу”), који је препознатљив по рупи у средини новчића и изостанку деноминације. Пре бацања новчића, требало би пожелети жељу како би, када плима надође, новчић заједно с водом кренуо ка пучини и испунио жељу.

С обзиром да новчић од пет јена нисмо успели да пребацимо на пречку капије Јапанци су нам објаснили да постоји и друга опција – да га угурамо у неку од испуцалих пукотина дрвеног ториија. Ипак, ни ово није било лако, јер је највећи број пукотина већ био испуњен туђим новчићима. Када је у касно по подне вода прекрила делове капије и читаву плажу, понадали смо се да је са собом повукла наше новчиће и „однела” жељу, како би се испунила.

Острво Мијађима је једно од само неколико места у Јапану где слободно живе јапански јелени који без страха шетају између туриста и остају забележени на њиховим фотографијама.

Пре одласка с острва, пробали смо јапанску храну на уличним тезгама – куване остриге, млевене лигње на штапићу, сладолед од пиринчане ракије саке и црног сусама, а затим се трајектом вратили на копно.

www.umetnostputovanja.rs