Одмор као повратак у прошлост

Орловата и Идвора Током топле ноћи чуо се само шум рибарског чамца, све до пред зору када је за спавање широм отворених врата затребао покривач. Усред свакодневних 36-37 степени. Коначно наспавани, гости из града који су претходне вечери касно стигли на тамишку обалу у Кутин, између Орловата и Идвора, тражећи место на ком могу да преспавају, с апетитом су ујутру појели на столу остављене штрудле добродошлице, које у Банату зову мак са штрудлом.

Хитајући да по новом врелом дану уроне у мир чисте воде зелене реке, заборавили су и на нервирање због тога што им се свима потпуно угасио телефон, јер струје ту нема да га напуне, а схватили су да ионако углавном нема ни интернета. Колега са фотоапаратом, прискочио је у помоћ да остане и нека фото-успомена.

Сабина Цветинов из Ријеке на Јадрану, која се недавно удала у војвођанском селу, одлучила је да чари морских плажа делимично пренесе на банатску реку. Како прича, љубав двоје запослених на италијанској јахти „кликнула” је када је приликом страшне олује пробала ракијицу из његове чутуре, а у Србију је ускоро решила да оде када је Живица Цветинов у Ријеку први пут стигао са „дуњевачом” и венчаним прстеном.

У храстовом бурету за ноћ 25 евра

Откривши неочекиване лепоте нетакнутих шума, ретке птице на дрвећу и водени свет кроз који као да нико није прошао, на Тамишу на ком нема загађивача и бродова, она одлучује да пошаље поруку да то благо брижљиво сачувамо како би онда нас саме природа, као описане вреле ноћи, чувала. Заједно с породицом Цветинов, успела је да све што треба смести у већу храстову бурад. Довољно велику да се смести кревет за двоје и испод њега „остава” за ствари. Необичне кућице, од којих је за романтичаре предвиђена плава, а „цветна”, црвено-бела с карираним завесама названа „Љубавно гнездо”, окружене су само пањевима-столицама и дрвеним кућицама за птице. Да би било воде у тоалету, на кратко мора да се упали агрегат.

„Некада се тако живело и људи су били здравији и смиренији, без телефона, зрачења, реклама и буке”, каже Сабина.

Кућице-бурад су новинарима као ново туристичко одредиште под именом Кутинска Ријека представљене за Дан Орловата, зрењанинског села коме припадају. Боравак кошта 25 евра за ноћ у свакој. Уколико неко друштво или породица хоће да се осаме у природи и на цео дан закупе сва три тренутно постављена „бурета”, кажу у туристичкој организацији, то засад кошта 80 евра. Предност оваквог одмора је, напомињу у свом програму здравог одмора, што без гостију и буке са стране могу да уживају у миру реке, који ремети само вилин коњиц док слеће на равну зелену површину или у роштиљању за које је постављено циглено огњиште у банатском стилу.

Када смо се „регенерисали” под речним врбама, после дугог пливања пошли смо у потрагу за храном, с места на ком нема продавница и ресторана. Здрав одмор, тражи здраву храну, поручују рибари с чамаца, најављујући топле јесење дане. Упутили су нас, док не скувају чорбу, да потражимо домаћице из околних села, које су се уобичајено о празнику окупиле у парку цркве у Орловату, спремајући храну по старим и здравим рецептима. Уштипци домаћице Беле, најпознатије на изложби „Паорска торба”, нимало нису били масни: „Једноставно, у брашно иду квасац, шећер и со, спремају се у врелом уљу и служе са џемом од смокава”, кратко каже. Скоро шест деценија продавала је своје кифле у шинобусу који је ишао из Зрењанина за Београд, са укрштањима у Новом Саду. У почетку су коштале 20 пара, а толика је била гужва и потрага за њима кад уђе у воз, да једном није видела да је међу путницима рођеној мајци продала кифлу. Посуђе и оруђе које су њихове баке користиле, саћурица у коју су се скупљала јаја, таљиге којима смо се и ми возили, ручконоша за млеко и буренце за вино, били су овде изложени, као и војвођанске мекике које изгледају као печене прженице.

Маринков Нада изложила је у име Удружења жена Кумане, гибанчице, специјалитет само од брашна и воде, с мало масти, који су понудили с овчјим киселим млеком. Лутке с преслицом у руци су део обележја традиције Кумана. Удружење жена из Фаркаждина представило је банатске рукотворине у везу и плетиву. Главни специјалитети, маст и домаћи хлеб, непрскано поврће и домаћи чварци, непролазни су у домаћој исхрани.

Сликарска колонија

Љубица Цветинов Вуков, председница Удружења „Булевар 023” из Зрењанина, повела нас је у Цркву Светог Ваведења на изложбу славског колача. У овој цркви Орловћанин Урош Предић насликао је иконостас и велику икону Свете Петке.

На изложби сликарске колоније „Урош Предић”, уметници су тога дана нудили рибљи гулаш, а гостима су у повратку, домаћини на салашу Ненада Чавића на Зрењанинском путу, служили даску намаза – ајвар, кајмак, маст и љутеницу, као и буткицу печену у паорској пећи и врат од домаће мангулице, са сосовима од вишања и мирођије.

Овогодишња добитница ТОС-овог и регионалног „гомијо” признања „Чувар традиције” Зорана Мрењица позвана је да покаже вештину спремања телетине испод сача, служећи и једноставни специјалитет своје баке – резанце с маком, зване „насуво”. Ништа једноставније и лаганије за топле дане, каже, него да мало прокувате мак и убаците га у резанца укувана с млеком и шећером. Баклава с вишњама и сладоледом овде је део здравог летњег тањира. За крај гостима празника у Орловату Наталија Брајевић показала је салаш који су уметници украсили изврнутим кишобранима. Они на пољима кукуруза и пшенице треба да дозову кишу. Повратак у прошлост је наша будућност, верују овде.

Енглески лепезанер и банатски кокошар

Изложба ретке живине, птица и домаћих зечева овога краја, одржана је, такође, у црквеном дворишту за дан села. Душан Станков, председник Удружења „Орао”, представио је овдашње сорте голубова, енглеског лепезанера и банатског кокошара, који изгледа као гуска, али и у Србији ретке кокошке: род ајленд, која се овде 100 година узгаја, и велику кокинкину. Изложени папагаји су се уклопили у „тамишку амазонију”, хвале се мештани док се деца играју са минијатурним зечевима, а они се сликају поред маскоте села – магарца.

Свеће и теписи за Предића

Када је светски познати сликар и аутор „Косовке девојке” Урош Предић долазио у посету свом селу након што је продао кућу, нико од мештана га није позвао на ручак. Јако се наљутио и поручио да више неће долазити. Делегација из црквеног одбора отишла је у Београд да га замоли за опроштај. Прихватио је и тад пристао да га кад умре сахране ту, у очевој гробници. Када је куцнуо судњи час, током сахране познатог сликара је у свакој кући на прозору горела свећа, а на капијама су били прострти ћилимови, прича Биљана Попадић, председница Асоцијације жена Орловата и потпредседница Савета месне заједнице. Она открива да је неколико мештана било срећно што их је на улици сликарево око „ухватило” у припитом стању и пренело на платно чувене слике „Весела браћа, јадна им мајка”.

Саговорницу смо затекли у оронулој спомен-соби, која се, каже, тешко одржава. Планира се изградња реплике куће Предића, која је застала након постављања темеља. Чекају се средства из буџета републике и покрајине, каже Попадићева.