Мачу пикчу: Шетња са боговима

Лагано се будим. Гледам у једну тачку и још се бунован развлачим по кревету. Нешто дубоко размишљам. Да ли сам спреман да доживим искру велике свемирске бакље чије ће честице данас тихо падати по мени? Хоће ли се стварно спустити космос на земљу по први пут у животу? Неће ли ме немилосрдно усисати у свој вакум? Ако се заиста то и деси нека ми пре тога само све опрости.

Замолићу богове да ми пре тог „емотивног погубљења” подаре најчистији ваздух Анда. У тишини устајем. Напољу као да не престаје пљусак који ођекује по старој, индијанској калдрми. Немогуће! Кишо, не падај данас молим те, само не на овај велики дан! Отварам прозор, али напољу није киша, нит’ је невреме. Перуанска луда, пребрза река Урубамба удара у ритму там-тама. Подсећа да је коначно куцнуо час да и ја напокон могу да бирам свој пут, а нека богови сами одлуче. Претварам ли се данас у кондора, пуму или змију?! Нека они пресуде. Испод мог малог балкона чујем звук Сампоње, која ми уједно прави величанствени испраћај. Као да је неко послао звуке по мене. Све је испоштовано по протоколу оближњих шумских врачева. Убрзано се спремам, пакујем ствари у свој црни ранац и стављам га на леђа. Како се спуштам низ стрме литице Аквас Калијентеса, малог места у подножју Анда дубоко у себи осећам дух Карлоса Кастанеде. На овом, свом успињању на космички кров света нисам сам. Нећу имати свог шамана, Дон Хуана Матуса, као он у својим књигама. Тамо где сам управо кренуо иде се вероватно једном у животу и нико вам није ни потребан. Данашњи, једини моји сапутници и водичи биће душа и око једног древног народа спојени у кристално огледало времена моћног царства Инка. Место на које идем јединствено је на овој планети. Само данас и ко зна када крећем пут светог места. Управо се пењем на Мачу Пикчу.

Укрцавам се у локални бус, који ће ме возити само осам километара. То много дуго траје јер је ужасно стрмо и кривудаво. Аутобус просто мили док се пробија кроз још увек магловите и влагом натопљене јутарње серпентине. Удара све жешће пред собом у шибље јер се мучи док се бори са густом вегетацијом. Како се лагано труцкам, одскачем и ја заједно са њим. Лево па десно и као неки статиста опет сам намерно упао у један авантуристички филм чији је исход врло неизвестан. Свети сет природе свевишње моћи богова коначно може да почне. Пролазе ми скорашње слике у глави целе Свете долине, локалитета Писак и града Куска, старе Инка престонице. Из ње сам недавно дошао. Река Урубамба или Вилканота, та СВЕТА РЕКА. За старе Инке представљала је овоземаљску слику Млечног пута, који је у Андима познат под називом Мају. Служио је Инкама као важно средиште обредне оријентације. Описао бих је као церемонијално ходочашће Инка-свештеника за време зимског солистиција. Постоји веровање да су ишли све од Куска према југоистоку, пратећи стазу Мају па све до кланца Ла Раја где почиње моћна река Урубамба. Митолошко веровање овог древног народа говори да је ту рођено Сунце. Вилканота или Урубамба одозго полако почиње да се претвара и сужава у један велики крвни суд браон боје. Како се све више пењем кроз отворен прозор аутобуса запажам да трагови реке на земљи исцртавају танке линије универзума. Са огромне висине видим као да је еквивалентан млечном путу. Потпуна имитација или трагови космоса на земљи почињу да се осликавају као стари, водени фосили. Изгледа потпуно нестварно, али врло истинито! Стижем на тако дуго чекано место. Гомиле паркираних аутобуса, експрес ресторани, продавнице са мотивима Перуа. Људи из целог света увелико једу и испијају своје јутарње кафе и све изгледа тако обично и већ познато. Све је ужурбано око нас. Палим своју цигарету и стапам се са масом. Почињем да се знојим од узбуђења, али и од влажне субтропске климе. Облаци изнад, а и око мене уједно и деморалишу. Сада је најбитније сунце, кога нема ни у најави. Пролазим главни чек-поинт, где по сопственој жељи добијам печат у пасош, као вечиту оверу да сам и ја једном у животу био на „Старом врху”, што Мачу Пичу значи у преводу. Пролазим контролу као на аеродрому и пењем се на сам локалитет. Зар све лепоте света морају толико да се искомерцијализују?! Да ли је могуће да се и овде осећам као пред неко пуко полетање! Сав узбуђен и помало изнервиран бежим што даље од стварности. Улазим и пролазим чувену „Космичку стазу”. Читам плочу на самом улазу на локалитет. На њој читко пише да је овде боравио Хајрам Бингам, млади научник са америчког универзитета Јејл. Било је то 1911. Године, када је стигао у Перу. Њега је један индијанац, сељанин одвео до самог врха. Угледавши Мачу Пичу, Бингам је узвикнуо: „Какав је ово невероватан сан!” Открио је недирнуто камено гнездо које представља једно од најдубљих сведочанстава космогонијске мисли Инка. На литицицама Старог врха, Мачу Пичу скривеног у облацима смештен је и складно изграђен мали, тајни град за близу хиљаду становника. Подељен у 12. четврти које се налазе на 14. тераса. Уместо улица, терасе повезују педесет степеништа са три хиљаде степеница. На крајњем северу над градом уздиже се Млади врх, Хуаyна Пичу. Град је подигнут на надморској висини од 2500. метара, и ограђен је одбрамбеним зидом на јединој приступачној страни, док су остале три окружене пољопривредним каскадним терасама које су смештене на врховима стрмих литица. Град је невидљив из долине реке Урубамбе и Аквас Калијентеса, док са њега пуца поглед на бескрај Анда. Нестварно уплетене врхове које мењају боје губе се у измаглици. Подсећају на наопако окренуте корнете сладоледа зелених и браон нијанси. У сталном ритму магле и облака у даљини претварају се у тамно сиву. Невероватан призор.

Први контакт са бесконачним небеским вратима остављају ме потпуно немог. Не знам више ко сам?! Шта је ово? Како све ово изгледа и цело ово окружење?! Скамењен седам на један бетонски плочник који није одолео времену. Као да је направљен за овакве прилике. Да се случајно безглави туристи попут мене не онесвесте од шока невероватних призора величанствене природе. Захваљујем се Инти, светом богу Инка, што ми је уопште подарио ову блогодет на цео један дан, па да на миру будем сам са собом. Посматрам небески свет на земљи око себе. Миришем и упијам токове времена. У даљини као да се топе врхови Анда, па се поново леде у облацима у којима скоро да никада и не силазе са њих. Стална игра ветра, кише и сунца. Индијански плес кумулуса, нимбостратуса и магле. Потпуни склад у нескладу метаморфозе агрегатних стања. Заводљива магија јаких енергија, топлих и хладних струја. Гледам како се отапају врхови планина. Отворени биоскоп и природна фабрика биодиверзитета малих, брзопотезних климатских промена. Какав призор људи моји! Облаци и врлети Анда окупани ситном кишом свуда унаоколо. Сунце и свети бог Инти изненада као да размећу облаке. Само онолико колико је довољно да се све поново сједини, врати и опет заигра! Тако стално у недоглед. У тренутку се све мења. Локалитет и отворен простор на коме сам као да је затворен невидљивом опном и вакумиран ритуалом самог свемира који се спустио на земљино тло. У буквалном смислу речи као да се време, клима и природа поигравају у зачараном кругу сами са собом испред свог нејвећег тотема који се полако буди, а зове се сунце! Немогуће је било шта предвидети. На овом месту не постоји временска прогноза. Овде ништа не постоји осим превеликог мира. Притом температура не пада, нити се пење, а цео отворени простор пулсира као да се сваки час мењају годишња доба. Цела та магија изгледа као астрална пројекција. Просто, такви су токови природе овде на самом врху, скоро да ју је немогуће речима описати. Иако не конзумирам никакве опијате, нити канабис, пожелех као и Карлос Кастанеда да потегнем Пејотл. Ово место је потпуно свето и само по себи халуциногено. Стварно ми је довољна само интроспекција, која ме већ увелико вози кроз све ово. Док посматрам чувени „Храм сунца” смештеног у горњем делу локалитета у ходу учим о систему наводнавања који се снабдевао из природних извора. Уочавам и канал који служи како би се обуздале прекомерне падавине. После проласка кроз пољопривредно земљиште, наилази се на чувено Светилиште. Састоји се од главног храма, најлепшег примера архитектуре Мачу Пичу-а, храма сунца, астрономске опсерваторије са три прозора. На њему је читав зид израђен из једног комада камена у коме су исклесана три трапезоида. Одавде се пружа фантастичан поглед на велики зелени плато и степенице које воде ка главном, централном тргу. Светилиште је изграђено од камених блокова, уклопљених до савршенства. Инке нису користиле малтер већ су се ослањали на прецизно исклесане блокове, геометрију и чврсте темеље. Њихове најквалитетније грађевине вековима су остале готово нетакнуте упркос бројним земљотресима. После кратког одмора следи савлађивање још осамдесет степеника ка узвишењу до чувеног монолита Интиватане. Чему толике степенице? Шта представљају? Да ли су оне стварно степенице ка универзуму? Нисам дуго чекао на одговоре, јер убрзо упознајем локалног индијанца који ми отвара врата знања својом причом о чаробном култу Инка. Мачу Пичу је саграђен по узору на слику света која је заснована на постојању поларитета као што су горе и доле, десно и лево, мушко и женско. Најважнија је била вертикална подела света. На Кечуа језику, којим су говорили Инке постојала су два термина која описују ту поделу. Урин Пача, што значи „нижи свет” и Анан Пача, „виши свет”. Уз нижи свет је везан култ пећине, извора и реке. То је уједно краљевство Пачамаме, Земље-Мајке. Од овог индијанског мудраца добијам праве одговоре који се коначно уклапају у цео пазл. Мачу Пичу, као и Света долина са градом Куско крију тајне о чувеном сакралном камену Инка, где се на скоро свим зидинама јасно виде обриси јагуара, змије и кондора. Кондор је симбол вишег света, јагуар земље, а змија загробног живота. Степенице представљају пут из једног у други свет. Боже мили! Ово је невероватно! Зато је цео локалитет сав каскадан и пун степеница које заиста воде ка небу. Савршено и потпуно надреално! Скамењен не верујем док гледам растојање између земље и свемира које заправо и не постоји. Помно пратим мудраца док прича. Води ме ка једним, новим, мањим степеницама кроз лагану шуму, где ођедном стаје и задиже велики жбун. Ту се јасно осликавају у камену тела уклесаних индијанаца из тог као живи мурали сиве боје. Оцртава се део Мачу Пичу локалитета са храмом у средини и великом лоптом на зиду која говори да је то Инти бог сунце. Лепо се види да је све повезано са небом. Остајем нем. Као да чујем и сам космос како ођекује, вибрира и ствара „ехо.” Тихи звуци исте те сампоње у близини и по која алпака што пројури крај мене као симболи живота и места у којем сам сада. Како слушам невероватне приче ширим своју свест и ешарпу коју носим, а лагани ветрови Анда претварају на мени тканину у кондорова крила. Јагуар у мени одаје снагу за још једну дубоку емоцију као почаст светом храму у даљини. Змија смирује и исцељује моје узбуђено, „затровано тело” пребукирано чулним надражајима. Да ли је моћ овог тајанственог места у мени отворила још један нови и неиспитани духовни преображај? Под дејством сопствених чула доживљавам потпуну лакоћу покрета и као да урањам у сасвим нови, неиспитани мир. Већ отворено, природно и светлуцаво огледало Инка цивилизације као да ме надлеће док ми саопштава да је то у ствари једно те исто. Живот! Сједињен са самим собом. Неописиво.

Постављам себи нека знатижељна, историјска питања, за које немам одговор. Да ли се историја још увек двоуми или ни она сама више није сигурна да је шпански, неписмени освајач Пизаро заиста био код Инка? Како је само успео са својих двеста, до триста оклопника на коњима уопште да се попне овде на врх и покори свето царство, које се протезало на једном великом простору Јужне Америке?! Да ли су шпански конквистадори стварно донели тај сифилис са собом? По историји он је десетковао овај народ црвене боје коже, јер је цела Света долина и њена круна на глави Мачу Пичу пуних 400.година била неоткривена мистерија историје света. Све до те давне 1911.године. Сигурно то нећу сазнати данас, а вероватно никад. Сада сам потпуно сигуран да су нова времена уместо прогреса донела само невољу и нешто врло ретроградно. Док седим и посматрам једну дивну колибу на самој граници светова схватам да су ти људи живели у потпуном складу са природом, као и Астеке у Мексику, тако и стари Египћани. Сви ти древни народи гајили су један врло сличан култ према природи, сунцу и животу уопште. Само су их другачије називали. Како лагано силазим у кланац и враћам се у Аквас калијентес, остављам богове да на миру закључају „врата сунца” још једног непоновљивог дана. Духове свемира на земљи сам приковао дубоко у себи као мали дар универзума. Увек ћу добро памтити и никада нећу заборавити светлуцаве трагове исцртане по ивицама планина. Чуваћу их докле год постојим. Причаћу о њима целом свету и као свети гласник новог времена преносићу истину о светском чуду које и даље живи. Тог дана су све сунчеве пеге нетакнуте природе једног изгубљеног града на небу и његових богова директно пале можда баш на мене.