Великани из лепе вароши

Штета је провести само неколико сати у Горњем Милановцу. Лепа, симпатична варош с околином заслужује и више пажње и више времена него што смо јој поклонили. Али догоди се тако да вас пут нанесе у ово занимљиво место подно планине Рудник, а да за њега немате довољно времена. То значи да нисте у прилици да походите манастире Враћевшница и Вујан, планине Рајац и Равну гору, па Таково, Савинац и Острвицу, с оштрим вулканским купама на чијем врху су остаци утврђеног града. Задовољите се зато посетом Музеју рудничко-таковског краја, у коме је легат браће Настасијевић стална поставка „Поклони и откупи – време династије Обреновића” и изложбена галерија.

Препоручујемо да макар видите „Норвешку кућу”, саграђену 1987. у знак пријатељства српског и норвешког народа из Другог светског рата. Својом архитектуром симболише јединство викиншког брода и српске традиционалне куће у којој је поставка експоната из логора у Норвешкој.

Скромна кнегиња

Милановчани су љубазни, предусретљиви, духовити. Поносни су на свој крај и на његову прошлост. У сваком тренутку ће се похвалити знаменитим личностима с овог поднебља, које су место нашле и у историјским читанкама. Кад крене прича о прошлости, томе нема краја. Најчешће се почиње с Драгом Луњевицом, доцније Обреновић, рођеном у Милановцу, ћерком Панте Луњевице и унуком Николе Милићевића Луњевице.

На двору краљице Наталије провела је пуних шест година, где су је довели високо образовање, отмено понашање и лепота, и зато је заузела место дворске даме. Ту на двору је букнула љубав с десет година млађим краљем Александром Обреновићем. Венчање је скривано до 1900. године, а кад је обелодањено, узбуркало је прилично патријархалну српску јавност.

У Срезојевцима, селу милановачке општине, рођена је Љубица Обреновић, кнегиња и супруга кнеза Милоша Обреновића. Чувени владар први пут ју је угледао случајно пролазећи кроз ово село. Свадба је приређена 1806, а Љубица је упамћена по својој доброти и оданости српском народу. После Другог српског устанка кнежева породица је живела у конаку у Горњој Црнући, недалеко од манастира Враћевшница. Избегавала је раскош, поштујући породицу и обичаје. У истом селу је 1923. рођен филмски и позоришни глумац раскошног талента Мија Алексић. Остао је упамћен као врстан комичар.

Није рођена у милановачком крају, али у њему почива. Вилхелмина Мина Милица Вукомановић Караџић умрла је у Бечу, а њени посмртни остаци пренети су с Ташмајдана у крипту породичне цркве Вукомановић у селу Савинцу. Ћерка Вука Караџића, сликарка и књижевница, била је веома образована и путовала с оцем по Европи као његов секретар. У Београду се 1858. заљубљује у Алексу Вукомановића, брата кнегиње Љубице, с којим се венчала у Саборној цркви. Преводила је српске народне песме и приповетке. Бранко Радичевић посветио јој је песму „Певам дању, певам ноћу”.

Добрица, за вечност

Из Горњег Милановца је и позната уметничка породица Настасијевић која је оставила дубок траг у српској култури између два светска рата. У породици је стасало седморо надарене деце: Наталија (филозоф), Живорад (сликар), Момчило (песник и књижевник), Светомир (композитор, диригент, директор Београдске опере, дипломирани архитекта), Славомир (књижевник), Даринка (историчар), Славка (математичар).

Стихови су му као ниске бисера, а он један од најзначајнијих писаца 20. века. Добрица Ерић је пореклом из села Доња Црнућа. Својим стиховима осликавао је живописну природу шумадијског краја због чега је постао лирски здравичар Груже. Писао је поезију, прозу и драме, а многе његове песме су незаобилазни део буквара.

Вероватно смо неког од знаменитих из милановачког краја превидели у овој причи. Нама на душу. Али смо зато пажљиво саслушали неку врсту монолога Љубомира Петровића који варош здушно воли, подсећајући на речи познатог биолога Јована Цвијића који је, инспирисан лепотом, Милановац назвао „белим лабудом на зеленом језеру”.

– Наше место је град-музеј у коме се преплићу прошлост и садашњост – напомиње Петровић. – Уочљива су обележја последњих краљевских династија Обреновић и Карађорђевић. Место је 1853. основао кнез Александар Карађорђевић пресељењем из вароши Бруснице, колевке династије Обреновић. Шест година се звало Деспотовица, према реци уз коју је саграђено. Чим се 1859. вратио на власт, кнез Милош дао му је садашње име у спомен на старијег брата по мајци, чувеног војводу из Првог српског устанка Милана Обреновића.

Здање Старог суда

Прво јавно здање у Милановцу, чија је градња започела 1853, јесте здање Окружног начелства, познатије као Стари суд. У њему је у Првом светском рату био штаб војводе Живојина Мишића, који је 1914. одатле издао наређење о почетку Рудничке офанзиве и командовао Колубарском битком. Зграда Гимназије је подигнута 1902. године као спомен-обележје „Дом Милоша Великог”.

Ждребан увек посећен

Познато милановачко излетиште је Ждребан. С брда се пружа прелеп поглед на читав град. Увек је радо посећено. Љубитељи пешачења могу да уживају у сувоборској панорами и планинским врховима међу којима је најпознатији Рајац са 849 метара надморске висине. Омиљен је код излетника, планинара, ђачких екскурзија и љубитеља параглајдинга. На Рајцу је подигнут споменик легендарним 1.300 каплара, победницима Колубарске битке на Сувобору у Првом светском рату.