Недовршено путовање Бориске Фриш
Јеврејка из Загреба дуго је припремала бег пред нацистима и скупљала визе у свом пасошу. Уместо за неутралну Швајцарску, одлучила се да крене у Шпанију и укрца на брод, али је у Француској заувек заустављена
Бориска Фриш, загребачка Јеврејка, жена у поодмаклим годинама (рођена у Великом Бечкереку 1881), почела је почетком 1941. године, осећајући долазак велике опасности, ужурбане припреме за одлазак.
Већ од јесени 1938. године, када су све веће групе аустријских, немачких и чешких Јевреја избеглица, почеле да пристижу са севера преко југословенске границе, доносећи приче о понижавањима и прогонима, немир је ушао и у чланове југословенске јеврејске заједнице.
Јеврејске избеглице у пролазу ка Палестини, Јужној и Северној Америци подсећале су на сву суровост онога што се ускоро с извесношћу очекивало на југословенском тлу.
Овако у књизи „Утишани гласови – Из историје обичних људи” (издање „Геопоетика”) проф. др Милан Ристовић, историчар, започиње причу о тек једној избегличкој судбини. Ови људи постају сведоци историјских збивања у 11 прича, истинитих и реконструисаних на основу архивских записа, личних писама, потврда о регрутацији, полицијских извода...
Ристовић подсећа да је велика група аустријских, немачких и чешких избеглица, њих више од хиљаду, стигла пред сам крај 1939. Дунавом до Кладова, где су их прво залеђена река, затим и неуспех да дођу до свих потребних докумената за наставак пута ка Палестини, задржали до септембра 1940, када су пребачени у прихватилиште у Шапцу. Ту их је затекао рат, окупација и смрт у првим масовним стрељањима.
У Београд по визе: турску, британску, бугарску
Госпођа Фриш, оставши сама у Загребу, живела је последњих месеци пред одлазак у великој журби: распродала је без цењкања имовину, опростила се с преосталим пријатељима, спавала спакованог пртљага. Користила је познанства, путовала у неколико махова у Београд до тамошњих страних дипломатских представништава, преплаћивала конзуларне чиновнике.
Прво је, крајем фебруара 1941. дошла до турске транзитне визе, затим 22. марта до британске, која је важила за заобилазно путовање до Америке, преко Ирака и Индије.
Како су се од краја 1940, а посебно од почетка пролећа 1941, догађаји у Краљевини Југославији великом брзином суновраћивали ка рату, сав њен дотадашњи труд је изгледао све залуднији. Усред распада државе путеви за легалан излазак из земље један за другим су се муњевито затварали.
Ипак је, на необјашњив начин, о чему сведочи њена путна исправа, успела да 24. априла дође и до бугарске визе у посланству у Београду. Нема објашњења како је Бориска – прелазећи преко нових граница, путујући строго контролисаним возовима пуним унезвереног света, разних војски и полиција – стигла до престонице. Како је, којим везама и за коју суму новца у посланству земље која је окупирала део државе чији је она држављанин била, добила визу, остаје само да се нагађа.
Поред свих вишемесечних напора да обезбеди лажну (како се убрзо показало) сигурност, скупљајући жигове у свом пасошу, нашла се у истом положају као и сви њени сународници, избачени од нових власти у Загребу на саму ивицу друштва.
Била је решена да по сваку цену побегне на колико-толико сигурније подручје на јадранској обали под италијанском окупацијом. Тако је некако успела да се домогне Кварнерског приморја.
Ипак, наставила је своје већ увежбано сакупљање виза. Почетком априла 1942. домогла се Трста, где је дошла до нечега што је међу ратним избеглицама имало непроцењиву вредност: у њеном пасошу нашла се швајцарска виза.
Из неког разлога одустала је од пута у Швајцарску. Можда је ипак желела да се домогне Америке, где ју је очекивао остатак породице. Можда је, опет, сумња да ће и Швајцарска ускоро бити преплављена немачким трупама нагнала Бориску да крене на другу страну. Тако је на Сушаку 8. септембра 1942. у шпанском конзулату добила транзитну визу.
Полако се крећући ка западу, средином септембра стигла је до Торина, где је набавила потребне папире за прелазак до шпанске границе преко француске територије под управом владе у Вишију.
Погрешан корак
Одлучујући се да крене према Шпанији, где је у Билбаоу требало да се укрца на брод, а не у сигурност неутралне Швајцарске, начинила је, како ће се испоставити, судбоносан и погрешан корак.
Шпанске власти су јој поништиле визу и интернирана је у логор Ное код Тулузe.
Ристовић подсећа да је Петенова влада током 1941. донела низ строгих противјеврејских закона. У октобру је стигло наређење о затварању свих путева за излазак Јевреја. Већ 20. јануара 1942. уследила је одлука да се започне с депортовањем Јевреја. Први возови кренули су из Француске за Аушвиц већ 27. марта.
У лето 1942. ка Пољској су упућени и први транспорти Јевреја – страних држављана. Међу њима се, по једном извору, нашло и 133 југословенскa држављaнина, које је рат затекао у Француској.
Француске власти су у случају Бориске сматрале да треба утицати код шпанског амбасадора у Вишију да „овој странкињи снабдевеној исправном улазном визом за Шпанију буде одобрен прелазак границе”. Средином јануара 1943. поновљена је из Вишија интервенција у Мадриду за одобрење њеног преласка границе. Али, обавештавајући је о томе, Служба за странце јој је наговештавала да не треба с много извесности очекивати позитиван одговор.
Почетком 1943. као одговор на захтев, пријатеља породице Фриш у Америци, Генерални конзулат Републике Еквадор у Барселони обавестио је Министарство спољних послова у Вишију да је еквадорско Министарство иностраних послова ауторизовало визирање њеног пасоша, замоливши да се омогући њено пуштање из логора и одлазак у Шпанију.
Шпанска амбасада у Вишију је 12. марта упутила трећу по реду, вербалну ноту Министарству иностраних послова, његовом Сервису за странце, у вези са случајем „Фриш”.
Једно писмо, руком писано на француском језику, упућено 11. јула 1943. из логора Ное, сведочи о даљим неуспелим покушајима Бориске да се одржи на површини, све више се уплићући у неподериву паучину бирократских, дипломатских „формалних приступа”.
Писала је да жали што излазне визе из Француске и виза за Шпанију не могу да се добију, упркос новој визи за Еквадор, захваљивала је на заузимању и молила за извињење „што нисам у стању да чекам мирно развој догађаја, јер сам већ у годинама...”.
Као одговор стигла је 19. јула кратка порука из Сервиса за странце са хладном опаском: да њено писмо неће бити разматрано овог месеца.
Месец дана касније, др Бранко Чубриловић, југословенски министар пољопривреде, тражио је од Милана Грола, министра иностраних послова, да се наш дипломатски представник у Мадриду „заинтересује за гђу Бориску Фриш, и обавести шта је са њеном судбином”. Чубриловић је добио одговор да је за њу и групу јеврејских избеглица (Малвина Фројнд, Славољуб и Серафина Дајч, Стјепан и Алма Ледерер с дететом) крајем јануара неуспешно интервенисано у Ватикану.
Неуспели покушај извлачења
На списку лица за извлачење из Француске и Шпаније, начињеном у Удружењу југословенских Јевреја у Њујорку, упућеном влади 29. децембра, нашло се и име Бориске Фриш, с назнаком да се и даље налази у Француској.
То је био једини сигуран знак да су је транспорти за Аушвиц још заобилазили. Из писма једног Југословена из Лиона може се сазнати да је почетком 1944. у логору Ное било још пет лица с југословенским пасошем, међу њима се и даље налазила госпођа Фриш, којој је 5. јануара 1944. упућен још један негативан одговор из Вишија.
То је и последњи сигуран доказ да је још била у животу.
Изостанак вести после прве половине јануара 1944. године може да значи да је или успела да коначно добије дозволу за одлазак из логора и Француске – што је имајући у виду ситуацију која је уз појачане притиске Немаца да се Француска очисти од преосталих Јевреја – невероватно, или да је своје дуго путовање завршила у неком од логора смрти, констатује Ристовић.
Немоћна и Света столица
Посредством свог посланства у Ватикану, југословенска влада у избеглиштву, крајем јануара 1943. обавештена од Удружења југословенских Јевреја у САД, покушавала је преко Свете столице да обезбеди мањој групи југословенских Јевреја, међу којима је била и Бориска Фриш, одлазак из Француске. Сви они имали су обезбеђене еквадорске или аргентинске визе и плаћене путне трошкове. Али све прелазе контролишу Немци.
Годину дана на јадранској обали
У Краљевици и на Сушаку Бориска је провела више од годину дана. Неспокојни, дуги месеци у малим, скученим обалским местима, загушеним избеглицама и војском, само су је учврстили у намери да се извуче даље од овог несигурног азила. На главе јеврејских избеглица на јадранској обали падао је неправедно и део гнева домаћег становништва, такође погођеног бедом и окупацијом. Шириле су се гласине да Јевреји златом купују сву расположиву храну, дижу цене...
