Ломио сам его бисерима Борокаја

У ноћним сенкама заробљеног неба и непрегледне воде прелама се бездан. Рањиво црвено Сунце израња тихо у загрљају хоризонта који више не постоји. Распирујућа светлост у седам милиона црвених нијанси осликава грандиозно Кинеско јужно море. Умирујуће разливено плаветнило испод седи као укопано. Уопште не проговара. Превише је моћно да би се бранило ћутањем. Пробуђени светови, спољашњи и унутрашњи изгледају сједињени. Силуете „преживелих” путника у мом видокругу тихо оживљавају, док се лагано као зомбији померају. Ипак још увек спавају. Надолазећа светлост помера их лагано клизећи по њиховим лицима. По која ненадана сунчева искра као строб пролети мојом покретном кућом у ваздуху празној од керозина праћена звуком. „More than ever people” тутњи небом и мојим ушима. Све око мене сада је Cafe del Mar.

Јежим се док доживљавам нови оргазам јер сваки пут као да је први. Бурна слика паклено врелог свитања управо почиње. Птица челичних крила која ме носи једина нема право на сан и ја који због ње одбијам своје право на умор. Једини се консултујемо да ли се то негде у бескрају сакрило растресито шарено копно које нагриза ово прелепо јутро? Ни сам више не разазнајем тачку спајања и раздвајања развученог сликарског платна свих зелених нијанси смештених у исти спектар. Спуштам се све ниже јер тајно острво креће на мали пут око света у мојој глави започевши свој заносни плес. Испод, осећам како земља подрхтава од царства чула његове флоре и фауне. Знам да је управо стигао крај ухвативши свој нови почетак. Тако је стално и увек се исто завршава! Геа и њени свети ритуали морају бити испоштовани. Полако али сигурно атерирамо јер се припремамо да додирнемо тло у хиљаду боја. Свака боја на себи носи огрлицу истих слова на којој пише само једно, свето име Филипина.

Дочекује ме влажно и сунчано јутро окупано дивљом, далекоисточном пролећном росом. Аууу, колико видим монсунска киша ратовала је до малопре са бујним мангровима и кишним шумама. Свему томе сада је дошао крај. Време је за моментално примирје које управо потписујем јер природи приносим нову депешу. Стигле су добре климатске промене. Доносим владавину Сунца. Једва чекам да пређем царину најмањег аеродрома којег сам у животу видео, Катиклан. Прелетео бих сав овај ред људи до колиба испред дебелог стакла зарад само једне ствари. Прескочио би их све да могу! Једва чекам да ме нокаутира топлотни удар после предугачког авионског вакума. Жудим да ме покида и растави моју душу на два дела. Стари трик још од пре „хиљаду година” продао ми је Кипар омамивши ме као искусни дилер свог новог наркомана. Од тада доживотно навучен на ову само моју стечену појаву дуго већ претворену у навику. Како ли тек ово мирише? Како ли се осећа укус овакве далеке обале?! Удар удахнућа сланог ваздуха потпуно другог света на излазу са аеродрома бацио ме је више од два метра. Мале тајне навучености вечитих путника кроз време немају цену и уписују још један свој рецидив. Ето, сада ја ту стару фору поклањам вама!

Само сетите ме се када удахнете исто на првом вашем путовању. Ништа више не тражим од вас, а ни мање! Кол’ко их само има у каталогу сећања Боже драги? Безброј! Продати станови једино знају тајну о њима.

Острво Боракај у пречнику није веће од две београдске аде. Уморан од ноћног или јутарњег лета, опијен тропским бојама моментално се будим и седам у минијатурни дрвени бродић звани бангла. После мање од двадесет минута лагане вожње испред мене надвијају се омање џунгле на висећим, белим, пешчаним постољима њишући се у ритму топлог ветра без звука. Кроз песак боје талка босоног се пробијам, док хипнотисано разгрћем палме којих има у изобиљу. Јурим превоз за хотел. Знам да одседам у једном ризорту којег нисам ни изгуглао поштено и који се простире на 126 хектара. Састоји се из пет целина. Од главне капије хотела до нашег депанданса ”Монтереј” вози голф-цар, скоро исто онолико колико нас је трансфер довезао са обале до главног улаза у ризорт. Успут увиђам огромне разлике између врло сиромашног филипинског народа и једног затвореног, неприродног комплекса кинеског хотела у ланцу и његових гостију који одишу стерилношћу. Не волим луксуз, не палим се баш на то јер не могу ни да га приуштим. Није ми приоритет, али није лоше кад улети, зар не? Луксуз и ја никада нисмо били на ти! У овом фенси хотелу имао сам близак сусрет са огромним пауком Хантсман-ом, који је родом из Аустралије и орбитава у овим пределима. На моју велику срећу паук није био агресиван, а ни отрован, што ми је после и сам гугл признао. Габарит му је био величине отворене мушке шаке и нуд боје је. Спонтано сам га затекао једно јутро у великој туш кабини. Није се померао. Одмарао је седевши шћућурен у самом углу туш кабине. Чекао ме је да се туширамо заједно. Пазио сам једино да ми се не прекува од силног испарења. Срећом, туш кабина је била толико велика тако да смо обојица имали места до миле воље. Уживали смо, мој ненајављени гост и ја свако у свом углу и у свом трипу.

Он је размишљао о пролазности живота, а ја сам скидао баласт са себе брчкајући се као мало, слатко циганче у фонтани. Напокон, бар се не купам више сам. Имали смо прећутни договор. Обећао сам му да кап воде неће пасти на њега, а заузврат мој ће ме Хантсмен претворити у спајдермена. Ни сам не знам како немам страх од оваквих ствари? Од узбуђења и адреналина на путовањима вероватно обневидим. Ко ће га знати?! После смо хаус-кипер и ја безбедно пребацили то дивно створење у природно станиште, иако је хтео претходно да га убије ради моје безбедности. Наравно, прво је морао мене. Шалим се, само сам му у секунди отклонио убилачке намере. На својој тераси први пут озбиљно се напајам филипинском вегетацијом, много примамљивијом него на Тајланду и Шри ланци. На Филипинима природа је бујнија и колоритнија јер је цео хотелски комплекс у самом срцу џунгле овог малог острва. Све је егзотичније него било где, верујте, бар у свету који ја познајем. Свако боговетно јутро тачно у шест будила ме је ненајављена монсунска киша, која се буквално у секунди сама стушти, одради своје и замени будилник. Тачна је као швајцарски сат. Већ у седам све је суво као у пустињи. Као да ништа није падало вековима. Невероватно, али то су Филипини и његов далеки исток.

Бежим из хотела одмах после доручка. Седам у најфреквентније возило које се зове Тросајкл, које помало личи на тук-тук, али га разликује тај његов трећи точак. Мало је шири, бучнији и неудобнији. Мало мање је гламурозан. Тражим чувену Белу плажу, која је две године за редом проглашена за најлепшу на свету, али тросајкл ме испоручује на супротну Пука плажу. Потпуно једна ненасељена, дуга, дивља плажа, окружена најбујнијом вегетацијом свих времена. На њој дочекујем величанствени сутон и потпуно се препуштам и стапам са филипинским екстеријером. Изгнаник у мени проговара. Трагам за сопственим Вилсоном. Одлазим даље кроз прву бујну ноћ у непознатом правцу већ познатим превозом. Нити знам где сам, нити знам куда ћу? Овде на Боракају, као да стално идете у круг. Све је исто, фасцинантно и исто. Сваки дан сам се возио у рингишпилу природног окружења. Ова нестварна природа није глупа уопште. Као да вам преко ноћи још у сну избрише меморију. Ово смешно возило је изузетно бучно и диже велику прашину. Помало ремети цео овај раскошни биодиверзитет. Туристи се углавном превозе тросајклом поред омањих аутобуса пренатрпаних људима у којима свакога тренутка руским рулетом неко мора да испадне. Како зујим Боракајем увиђам да нема пуно насељених места, али ни много брисаног простора, дуж целог острва. Потпуни несклад. Два супротна пола и паралелна света у једном. Као да упорно улазите у села која не постоје покрај уских, неасфалтираних кривудавих путева и многобројних депонија и страћара. Свуда унаоколо су монтажне и недовршене куће од опеке, малтера и црвене цигле из којих вечито куља дим, као и разне тезге пребогате воћем. Гомила прљавштине, шута, распалих мешалица за малтер и мотора налик склепаним старим Томосима. Плејада раздрагане голишаве деце трчкарају у круг између бујног зеленила, тротоара и вечитих безидејних зидарских радова. Увек неко седи крај пута, ћути, кулира и мери проток времена. Као да броје линије и преостале звукове прашуме ове бујне вегетације која им ишчезава пред очима. Рекао бих да пате јер им све више камен, бензин и асфалт изједају душу увелико свесни да овде у срцу џунгле ускоро стиже оно од чега ја упорно бежим годинама. Патим и ја с њима онако успут, свесни да овако сједињени чекамо неминовни Апокалипто савременог живота. Време никако не ради за нас. Свуда унаоколо је пејзаж изградње хаоса који се никада неће завршити ушушкан нестварним природним кадровима Филипина. Гледам призор који ме некада подсећа и на свој изнутра и као да сам неком невидљивом сондом упливао у сопствени мозак. Бар смо у потпуној симбиози Филипинци, Боракај и ја.

Ауууу, мајко моја, какви контрасти! Тросајкл ме оставља поред иоле урбанијег дела најнасељенијег места на острву са малим и врло прљавим вештачким језером у средини, где улазим као у један тржни центар на отвореном који силази на доле. Поново почињем да ходам бос по топлом, пудерастом песку. Тако прија стопалима. „Овде већ све звучи лепше”- помислих у себи! Умирући од глади одлучујем да не експериментишем много. Седам у један италијански ресторан и наручујем пицу и мој омиљени Qуатро Формагхи. Лажем, ипак експериментишем јер тражим додатно руколу и пелат са стране које уз сто мука ипак добијам. Неподношљив сам некада, признајем. Поготово када сам гладан. Завршавам своју „скромну тајну вечеру” и силазим дубље где све више лебди у зраку добар вајб који ме као вир увлачи у себе претварајући ме у свежу олупину која тако лепо тоне. У даљини људи се гомилају. Афро ритмови, реге и рок звукови се све више умножавају. Враћају ли ми то осмех на лице или моја дуго чекана ситост дубоко проговара из мене? Пролазим локале са врло привлачним ентеријерима и одлазим до самог краја. Спуштам се на обалу, а непрегледна и пригушена светлост разних боја помера ми ум. „Шта је ово јбт!”-викнух. Никад боља музика у животу расипала се свуда око мене дуж предугачке обале коју су запљускивали таласи на сваком могућем кораку. Сијасет костимираних људи стварали су прави маскембал. Гусари, домородци, опатице и ко зна којих још ликова је све било ту. Чинило ми се као да су све епохе заступљене. Снима ли се неки прелепи ванвременски филм? Стотине издужених палми крстаре небом, док месец пркоси облацима у већ заказаној јутарњој монсунској киши као предстојећем јутарњем двобоју. Шта му ја ту дођем, као неки природни секундант?! Дуж песковите обале упијам стотине стабала украшене светлосним лампионима под крошњама кокоса обавијене светлећим цревима по корењима и зидовима дрвећа. Не надзире им се крај. У самом њиховом затвореном, песковитом царству налазе се врло необичне баште које потпуно доминирају и излазе на обалу. Живот на песку. Мали хабитати или боље речено рајеви на земљи као и пријатно ноћно осветљење одмарају ми вид. Све се топи и врви од позитивне енергије дуж целе променаде пуне кафића, ресторана и барова. Препуно је странаца, софистицираних, опуштених и растерећених људи. Скоро све боје коже и нације света ођекују обалом. Права дивота у којој сам имао потпуни фласх-бацк у глави и један нови-стари сусрет са уличном проституцијом, ладy бојевима, траншексуалцима и прелепим азијаткињама у функцији го-го играчица. На песковитој обали прегршт кревета за разне типове масажа, лигештула на којима су лежали и уживали свеже науљени људи. Све већ изгледа као један рајски, отворени, ноћни диспанзер. Најлепша „летња нова година” која никада неће престати и из које никада нећу побећи. Питам се онако усплахирен:”Где је више та Бела плажа?!!” Недуго затим сазнајем да сам управо на њој. Овде остајем до краја ноћи или почетка новог дана. Спонтано сам питао свој фантастичан „трип”у себи да одлучи за нас где ћемо преспавати? Желим ново јутро само на њој да пробудим. Нисам чекао на одговор. На Белој плажи не постоји почетак, а ни крај, дан или ноћ. На њој не постоје правила, ни време, нити гардероба. На њој се не мењају годишња доба. Ово је место које се стапа само са собом. Овде живи, једе и спава добра енергија. На њој постоји све, ама баш све! Никаквог разлога нема да је напуштате. Могућност замене је потпуно немогућа. Овде имате све што вам је потребно. Какав живот Боже драги! Пожелео бих да умрем на њој, заиста. Добро дошли на Боракај, најлепшу плажу на свету рођеној исте године кад и ја.

Јазбина, међ’ две палме за једну битангу у два умотана плава хотелска пешкира као покривачима и ранцем за основне јутарње потребе сада су мој мали шетајући апартман. Потпуно бели песак у комбинацији са тиркизним морем пресијавали су се у царству непрегледних палми. Бела плажа се увелико пробудила и пресвукла у међувремену. Изгледала је као најлепше приведена риба синоћњег најбољег сеxа без трунке шминке, која је још лепша ујутро! Само полако, ко је кога привео? Без икакве сумње, она мене. То скривено Сулу море је најлепше које сам икада у животу видео, заробљено у чељустима великих морских дивова. Кажу да је вода лепша можда само на Малдивима. Хајде да верујемо у то па макар ме цео живот псовао Велиганду атол?! Потпуни зен величанствене рапсодије мајке природе у њеном светом ритуалу. Где овде не узех собу? Мрмљам у себи мрзевши краткотрајни растанак са њом и повратак у сабирни центар звани глупи хотел. Сумрак на Белој плажи у хиљаду боја је величанствен. На њој можете изнајмити бродиће са скипером плавих и белих једара. Сваке ноћи пред сутон хрле ка пучини у регати и јединственом заласку сунца. Хиперреалистична сцена десетине повећих чамаца који круже око падајућег сунца уздуж и попреко, док се ноћ боје пурпура прикрада Филипинима. Можете по договору платити малим Филипинцима да вам од песка направе шта год пожелите као што су разни љубавни натписи, поруке или дворце у песку од „белих кристала”. Цена за коју се договорите остаће и после вас као назидана кула коју сте замислили. Све до сутрашњег дана гореће под свећама. На микроскопском белом песку дуж целе доње обале забрањено је пушење. Често можете срести надлежне људе који опомињу туристе, па су тако једном приликом скренули пажњу и мени. Бела плажа је велика, дужа више од 3,5 километра, а при њеном самом крају налази се велика стена у води на којој је смештена мала капелица са Богородицом. Симболизује стари насукани шпански брод, који је по легенди наводно баш ту потонуо и представља заштитни знак Боракаја. У њеном залеђу као у офсајду налази се велики крст у брдима џунгле који светли ноћу и видљив је са целог острва. На Филипинима најзаступљенији је Католицизам, јер су Филипини предуго били шпанска колонија. Самим тим њихово схватање Католицизма мало је и паганско, нешто слично као у Јужној Америци. Има и Муслимана, на југу ове земље, а Ислам је заступљен са око 20% целокупног становништва. На околним излетима и обиласцима целог острва уверио сам се колико сав овај ентеријер филипинске живе сцене изгледа невероватно, гледајући са бродића Боракај у фрагментима. Пука бич са симболом забодене заставе Боба Марлија у средини и даље себично чува зов дивљине само за одабране изгнанике. Обилазим оближња острва Карабао, као и Кејв Ајланд правећи полако свој пазл филипинске монодрамичне рапсодије. Купајући се у тајним увалама, где се једино локалци брчкају, јасно им стављам до знања да нисам неки нови конквистадор. Мало су бојажљиви када им допливавате. Као да још увек имају латентни страх и неверицу. Можда је то заоставштина давних времена у којој прошлост одаје сву бруталност историјске истине. Врло су љубазан и помало изгубљен народ. Стално се смеју и некада делују врло инфантилно својим хумором, јер као да покушавају да се на тај начи бар делимично освете, у старту не верујући белом човеку. То углавном траје врло кратко, само док не пукне као грана та почетна баријера наших разлика. Једно мало бело индивидуално искупљење за колективно извињење није на одмет. Све у свему овај доброћудан народ носиће још дуго вечити крст шпанских времена који ће заувек остати уразан у колективној свести Филипинаца.

Последњи дан провео сам на својој дивљој, хотелској плажи, лоцираној у самом срцу џунгле, недалеко од моје собе и депанданса Монтереј. Одлучио сам да се потпуно осамим и предам мислима својим. Ко зна када ћу опет имати овакав амбијент да поново зароним у себе? Свестан тога сваки минут ми је драгоцен и непроцењив. Доручковао сам као по устаљеним обичајима у овим крајевима манго, маракују и драгон фрут. Дивећи се дивљини бескраја и плаветнилу Сулу мора буљио сам у невидљиву линију ватреног Пацифика. Седео сам тако сам за нашим столом ломећи свој его као последњи талас што се преполови о хрид. Знао сам да ми је Боракај напокон помогао својом дивљином. Хвала му! Ћутке посматрао сам прелепу обалу коју управо напуштам. Мирис бујне вегетације тихо сам складиштио у своје духовне бочице као једине сувенире за трајно сећање. Чиме затворити све те ампуле у себи? Како заштитити сву ту течност и спасити је да не испари?! Како је сачувати од пропадања да је не поједе време и не изједе заборав као мољац једини преостали сако? Где овде да пронађем кесице лаванде? Немам времена за то, јер ни кестења нема у близини. Зато обавезно крадем сапуне из хотела, не би ли их ставио под своје невидљиве тиркизне џемпере иштрикане од сећања. Радим и још нешто. Пишем, ма јебено пишем док још увек памтим. Једино интроспекцијом могу Филипини да преживе у мени. Никако другачије, верујте! Спојио сам и везао ноћи и дане на чувеној Белој плажи, схвативши напокон да Магелан уопште није био блесав када је први пут крочио овде и клекнуо, поклонивши се рајској обали на крају света. Како једном рече од Филипина може озбиљно да се полуди. Ја му сада потпуно верујем или бар тако легенда каже.