Некад Фискултурни тромеч, данас међудржавно такмичење

Ономад су у Ужицу организоване 59. Међуопштинске омладинске спортске игре, које су више биле међудржавне, јер су учествовали и такмичари из Црне Горе и БиХ. Велика је и лепа то манифестација, с традицијом од 70 година.

Прве, које су се звале Фискултурни тромеч, организоване су почетком августа 1954. године у Пријепољу. Хиљаде такмичара се, минулих деценија, нашло „под заставом” ове необичне смотре, изнедрила је она и многе, доцније веома успешне спортисте.

Једно време су је ратни бубњеви прекинули, а онда је поново кренула тамо где је, принудно, и заустављена.

И све би се завршило скромним новинским или ТВ вестима, млади спортисти би у своје вароши понели медаље и лепе утиске, да се „Магазину” није јавио београдски гинеколог у пензији др Сакиб Шеховић, један од 16 иницијатора овог окупљања студената, са жељом да подсети на неке занимљивости надметања Пријепоља, Прибоја и Нове Вароши.

– Време ентузијазма, другарства, међусобне помоћи, предлога, али и време скромности. Тако памтим то доба и нашу жељу да, за време летњег распуста, студенти организују спортске активности – отвара дневник успомена др Шеховић. – Крајем 1953. године на београдском Правном факултету одржан је састанак завичајног клуба студената Пријепоља који се потом преселио у ресторан „Полет” на Цветном тргу.

Књиге као медаље

Реч по реч, низале су се идеје које је новоустоличени председник клуба Саво Кржавац помно бележио.

– Људи, хајде да будемо практични – рекао је неко из групице у „Полету”. – Идућег лета, 7. и 8. августа, у Пријепољу треба организовати такмичења у фудбалу, одбојци, стоном тенису, шаху и, ако буде могућности, први пут у атлетици.

Кад су се у лето 1954. окупили у Пријепољу, студенти су, заједно са осталом радничком и ђачком омладином кренули с припремама првих игара. Сем велике жеље да се такмичари што боље дочекају, ничег другог није било. Сви су давали моралну подршку овој идеји, а материјалну колико је ко могао. Тако је општина Пријепоље обезбедила књиге за освајаче првих места, уместо да добију медаље, Грађевинско предузеће „Рад” дало је два џака цемента, а Атлетски савез Србије опрему за стони тенис, приручнике за атлетске судије и штоперице за мерење времена. Од Универзитетског одбора Савеза студената у Београду стигле су 4.000 тадашњих динара. Храну је свако понео од куће, а за смештај како се ко снашао: у приватним кућама, школским учионицама, интернату.

– Нико се није жалио на недостатке. Напротив, немаштина је још више зближила организаторе и такмичаре, домаћине и госте, јер су се сви трудили да брзо реше проблеме – сећа се наш саговорник. – Такмичари из Прибоја и Нове Вароши стигли су камионима, а они из Пљеваља изостали су зато што је затајио превоз.

Домаћини су сами припремали борилишта. Часлав Рељић је, уз помоћ омладине, уредио скакалиште, Обрад Цвијовић, са средњошколцем Синишом Несторовићем, одбојкашко игралиште, матурант Хусо Мусабеговић шах и остало што је требало за ово такмичење. Еко Џанџановић прихватио се обавезе око фудбалског терена, а Саво Кржавац и наш саговорник, тада средњошколац, били су задужени за атлетску стазу. Помогле су и комшије из Прибоја: Драган Никачевић, Љубо Мојићевић и Немања Којадиновић, као и двојица Нововарошана Драгољуб Пурић и Ибрахим Мусић.

Празник целе вароши

Игре су кренуле с пуно недостатака стручне природе, али с много ентузијазма и добре воље.

Како је забележено у монографијама, које су касније излазиле поводом МОСИ (аутори Синиша Несторовић, Сретен Марушић, Мухарем Мутабџија и Радоман Ирић), цело Пријепоље је изашло на борилишта. Како и не би: лето, стигло толико такмичара, нешто ново се догађа у вароши за коју је ово био истински празник. Највише посетилаца било је на фудбалском игралишту и на атлетској стази поред реке Милешевке. Публика је бодрила такмичаре, а понегде и сама учествовала у спортским надметањима.

– То је тачно – потврђује наш домаћин. – Кад би се, рецимо, трка на 3.000 метара привела крају, последње стотине метара ушло је на стазу десетине младића из публике, са жељом да помогну свом фавориту Саву Кржавцу који је водио трку. Кад је био пред циљем, неко је на њега сручио канту хладне воде, са жељом да га освежи. То га је толико изненадило и „пресекло” да замало није изгубио прво место.

Прва места нису била најважнија, иако су их сви желели. Најбитније је да су варош напустили задовољни успешним завршетком мале санџачке олимпијаде, што се и показало на заједничком весељу на којем су, у кафани „Бријег”, учествовали такмичари и грађани. Тада је договорено да се друге игре организују у Прибоју, 13. и 14. августа 1955. године.

Савладале су игре разне препреке, од чувеног братства и јединства до времена кад су их зауставили ратни сукоби на тлу бивше Југославије. Све су то пребродиле, и ето ове године окупиле око 2.500 учесника из 35 општина с тромеђе, који су се такмичили у 18 дисциплина. Отуда нису више међуопштинске, већ међудржавне.

Остале су као светионик с тромеђе, што им је једна од многобројних вредности. У њима су увек побеђивали младост и спортски дух, а да не говоримо о плејади спортиста који су ту учествовали, а доцније се винули у спортске висине, попут фудбалера Љубинка Друловића, Мустафе Хасанагића и Бранислава Дробњака, атлетичара Славка Кузмановића, рукометаша Велибора Ненадића, доајена атлетике Драга Томовића, кошаркашице Дринке Миловић...

БИРАЛИ И „ПРВИ ГЛАС”

Уз спортске игре студената с тромеђе, како су популарно називане, било је и пратећих манифестација. Једна од њих била је и „Први глас МОСИ”, такмичења солиста народног мелоса. Такмичили су се најбољи певачи аматери градова учесника. За време отварања игара учествовала су културно-уметничка друштва, фолклорне и певачке групе.