Сарајево у срцу

„Зелена си ријека била”, почео је песму Здравка Чолића певач Бојан Васковић, познатији као Боки Лексингтон, у разговору након концерта његове истоимене поп групе на Борском језеру, којим је тамо завршена прослава Дана рудара.

Не дозвољавајући, како се изразио, да новинари „не замезе” с њим послужење које су му организатори спремили, позвао нас је за сто. Када је видео на нашим лицима још веће изненађење изазвано оригиналним начином на који је певушио стихове песме „Једне ноћи у децембру” Кемала Монтена док нас је смештао – замолио је басисту своје групе да му из аута донесе гитару.

 „Сарајево је остало у мом срцу. И његова музика. У том граду сам рођен и премда сам са 12 година с породицом због догађаја деведесетих морао да одем, остаће доживотно мој град”, кратко нам је објаснио.

 Од рата побегли у Подгорицу

Не сећа се ко је први препознао његов слух, али се сећа да су и отац и мајка певали. У кући су се, док је био дете, као и у целом граду певале песме и старијих и тад савремених сарајевских певача, али и других које су његови родитељи слушали, прича док потом уз гитару пева Томине песме. Данас са супругом у кући пева често севдалинке и њих двоје „држе концерте” својој деци. Оно што је добро, не треба мењати, додаје. Наручио је ћевапе и сомун, а дружење уз његову песму продужило се до ситних сати. Ноћу после концерата не вози, каже, а ујутру хита кући где га чекају троје деце и пас.

„Осам и по година сам отац, то је најзахтевнији, али најлепши период живота који је раније за мене био другачији. Супруга и ја се трудимо да направимо баланс и да ни нас, ни нашу децу не обузме скроз ово време технике, тако да проводимо доста времена заједно у природи, што ме и ресетује од јурњаве с концерта на концерт. Нарочито после стресне ситуације око ризичног рођења и операције трећег детета, у којој је победила пре свега моја супруга Александра, свестан сам какав је стуб битисања породица и уназад се не бих никада враћао”, како прича.

У Сарајеву је пошао у основну школу и на почетку рата се његова породица иселила у Подгорицу, где је, прича, стекао сјајне другаре, али је школу завршио у Београду, где је уписао и средњу медицинску играјући упоредо фудбал за омладинску секцију ФК Рад. Одлучио се после за Факултет спорта и физичког васпитања, који је завршио, али знајући већ тада, како каже, да се тим послом неће бавити. Наиме, музички почеци Бојана Васковића везани су за студентске дане када је волео да запева на окупљањима, док га један пријатељ није приметио и препоручио београдским клубовима. У малом тадашњем дорћолском кафићу „Лексингтон” с другарима је пре двадесет година основао групу коју су, у знак захвалности према власнику који их је подржао, назвали по његовом кафеу.

Млади знају текстове песама

Група је претрпела мале промене, али структура је иста. На концерту на Борском језеру млађи су листом знали све стихове певајући углас.

„Ово овде су дивна деца, није било проблема ни у најави, те бих мој доживљај концерта оценио чистом десетком. Публика диктира темпо свих концерата и овде је била феноменална. Самим тим, када публика пева наше песме, ја знам да све што радимо није узалуд и да има великог смисла”, рекао је овај наизглед једноставан човек док су се, од обезбеђења до разних познатих личности, и посетиоци који су се задесили на овом ретком на афтерпартију ређали да се с њим фотографишу. Навикнут на то, стрпљиво је свакоме удовољио. За две деценије се, док су певали хитове попут „Како је тако је”, „Мирис кармина” и друге, свашта издешавало, како прича, а он би опет све исто урадио. Увек га је држао мото песме којом су се прославили „Добро да није неко веће зло”.