Мигуелова српска теленовела
Крушевљанку, др Галу Живковић Шпанац је упознао на „Бирфесту” и од тада су свашта прошли: заљубили се и венчали, живели у Прагу и Минхену. Сад у Београду он наступа као стендап комичар и ради у филмској постпродукцији, а она завршава специјализацију гинекологије
Девет година већ траје љубавна прича Мигуела Харамиља Постигоа и Крушевљанке др Гале Живковић, за коју и сами кажу да се може испричати у краткој и у дужој верзији. Као шпанска теленовела.
Упознали су се у лето 2015. на „Бирфесту” у Београду. Мигуел прича да, иако је у Србији већ живео годину дана, никада није био на таквом фестивалу. Судбина је удесила да је и Гала, уморна од спремања испита, с другарицама одлучила да се опусти на истом месту баш тог дана. И док је Дејан Петровић увесељавао људе својом трубом, догодило се да се Мигуел нађе, ни крив ни дужан, усред туче. И, полетео је... На његову срећу, право пред Галине ноге.
– Кад смо почели да причамо, било је као да смо се знали цео живот – радо препричава овај догађај Шпанац.
Из Турске у Србију
Мигуел је филмски постпродуцент, супервизор визуелних ефеката и стендап комичар, рођен 1992. у Севиљи, а Гала је докторка, тренутно на специјализацији из гинекологије у ГАК „Народни фронт”.
Шпанац је у Београд стигао из Истанбула где је радио као графички дизајнер. Од пријатеља је сазнао да је у Србији филмска индустрија у замаху, али да нема много студија, ни људи који се тиме баве. Стигао је, прича за „Магазин”, са свега 200–300 евра у џепу и резервацијом за шестокреветну собу у маленом хостелу у Земуну.
– Али био сам срећан што почиње нова етапа у мом животу. Већ након недељу дана нашао сам фантастичан посао у једном студију на Дорћолу у којем ћу провести наредне три године.
Он додаје да Србија има много ствари које заслужују похвалу, али као да их понекад не ценимо довољно:
– Иако је клише, у свакој земљи прво примећујемо храну, пиће, музику и културу. Ужичанин, Пироћанац и Новосађанин – међу њима су ситне разлике: у народној ношњи, чак различито зову иста јела… Као велики оркестар који се састоји из више различитих инструмената, а сви звуче као једна прелепа мелодија. Најмање ми се свиђа саобраћај и начин на који људи возе. Шпанци возе спорије, можда зато што смо већину времена под утицајем сунчанице.
Мигуел и Гала кажу да околина веома позитивно гледа на њихов брак.
– Одушевљење је права реч за то. Људи обожавају причу како смо се упознали, како функционишемо на више језика. Преселили смо се у Праг након завршетка Галиног факултета и живели ту готово три године, а после у Минхену годину и по дана. Свашта нам се дешавало, а лоша искуства смо претворили у животне лекције и сад имамо шта да причамо до краја живота. Људи у Шпанији, посебно у Севиљи, обожавају Галу, која се уклопила у шпанску културу, као и ја у српску. Као да смо заменили места пребивалишта – примећује наш саговорник.
Открива и како је савладао српски:
– Кад наступам, кажем да сам научио српски да бих могао брзо да нађем ефектне аргументе у расправи против Српкиње, морао сам да „пропевам”. Али истина је мало другачија. Упознао сам Галу док је била на студијама медицине. Када сам видео колико учи, желео сам да јој некако помогнем и с времена на време сам пратио у књизи док је она понављала лекције и тако мотрио на сваки њен изговор и акцентовање. А можда сам само хтео да проведем више времена с њом. Она би ме исправљала кад год бих нешто погрешио. И сад немам шпански нагласак и тешко се примећује одакле сам. Поред тога, кроз разговор с људима се најбоље учи страни језик.
Занимљиво је и како су усагласили своје тако различите професије.
– На први поглед могло би се рећи да смо ја као лекар и Мигел као филмски постпродуцент на потпуно супротним странама када је реч о каријерама. Међутим, од како смо се упознали, шалимо се како сам ја уметник у телу научника, а он научник у телу уметника – додаје Гала.
Она је поносна на своју колекцију Пикасових слика, говори четири страна језика, цео живот пева у хору. Мигуел прави сапун у кућним условима са старим уљем и натријум хидроксидом и пита се шта би било потребно да људи колонизују Марс.
– То не значи да нисмо изабрали праве професије. Од малена сам желела да помажем људима, а кад сам још на факултету присуствовала првом порођају, одлучила сам се за гинекологију и акушерство. Бити на самом извору живота непроцењива је привилегија. С друге стране, лепота Мигуеловог посла је што није географски везан за посао, није језички лимитиран – каже млада лекарка.
Кад је реч о плановима за будућност, откривају да не планирају ништа на дуже од месец дана. Тако их је научило искуство у последњих шест-седам година.
– Само да следећи дан буде бољи од претходног и да се не губи нада и воља, јер у животу, као и у комедији, најбољи наступи су настали из импровизације – одговара Мигуел.
Клупа поред Цркве Лазарице
Он не крије да је опчињен Крушевцом:
– Подсећа ме на дом. Препознајем сличности, јер рођен сам у центру Севиље, али смо касније купили кућу у Камасу, предграђу престонице. Или толико волим своју жену да све што је везано за њу сматрам својим. Историја града, улице, гастрономија или једноставно једна клупа у парку поред Цркве Лазарице мене чине најсрећнијим човеком на свету.
Мигуел верује да је најбитнија ствар у животу да смо љубазни, поготову једни према другима. Свестан је, каже, да су сада у моди реченице као „Мораш да се гураш” или „Немој да будеш фин, јер то људи сматрају као да си глуп”. Ипак, верује да није битно шта већина сматра да је норма понашања, већ је важно да знаш ко си и да помогнеш другима да буду срећнији.
Један обичан дан
– Наш радни дан почиње јако рано, у 6 ујутру, заједничким доручком и кафом пре него што испратим Галу до клинике. Након тога наш мопс Френки и ја идемо у шетњу до Чубурског парка. По повратку снимам једно два рилса за „Инстаграм”, јер је најбоље осветљење у јутарњим часовима, а након тога почињем с радом. Недавно сам завршио велики пројекат за „Дизни плус”, а сад почињем пројекат за „Нетфликс”. Поподне шетамо. Викендом, ако смо слободни, не пропуштам одлазак код таста и таште у Крушевац или како га ја зовем, „суидад де Крушевац”, мој родни град – открива Мигуел.