Експлозија у планини код Бихаћа означила је крај ЈНА
Југословенска народна армија је 16. маја 1992. године, у 5.30, уништила свој највреднији објекат
Ако вас пут нанесе у Личко Петрово Село и код споменика подигнутог у сећање на 1.265 жртава усташког терора, скренете у правцу Жељаве, стићи ћете до обронака планине Пљешевицe. На њеном врху налазе се рушевине бившег радарског центра са којим је Југословенска народна армија из овог дела Хрватске могла да надгледа небо више од половине СФРЈ и прати ваздушни саобраћај у већем делу Италије, Аустрије и Мађарске.
Али није битно оно што се налази на Пљешевици, већ оно што она чува у својим недрима. А то је подземни аеродром који је грађен више од десет годинa и у који је тада уложено више од осам милијарди долара. Прерачунато у данашњу вредност, то би износило више од 20 милијарди долара. Због тога многи кажу да је ЈНА била осма југословенска република за коју је одвајано 20 одсто бруто друштвеног производа.
За разлику од сличних подземних али мањих објеката за смештај ратних авиона, које је ЈНА изградила код Приштине, Сплита, Мостара и Подгорице, „Жељава” (названа по оближњем месту) прављена је да преживи директни нуклеарни удар. И да остане оперативна како би више од 50 авиона типа „миг 21” могло да настави са борбеним дејствима. Пројектовани радни и животни услови предвиђали су пуну аутономију објекта у периоду од 30 дана. База је имала свој водовод и канализацију, посебан систем климатизације, своју електричну централу и залихе дизела и мазута за генераторе. У планину је укопано и пет резервоара за авио-гориво, сваки капацитета хиљаду литара. Када би то било потрошено, керозин је стизао подземним цевоводом из брда код Бихаћа.
У „Жељави” је све „нај”. Сличне објекте имали су Швеђани и Швајцарци, али знатно скромније. Ипак, 16. маја 1992. године, у 5.30, ЈНА је уништила свој највреднији објекат. Због могућности да га заузму припадници новонасталих војски и паравојски, Југословенска армија је запечатила судбину аеродрома. Подземни објекти су оштећени тако да више не могу да се користе, а писте су системски урушене и онеспособљене.
Ако се пребацимо у данашње време, „Жељава” је првокласна туристичка атракција. Подземни аеродром сваке године посети више од 100.000 туриста. Већина долази наменски. Значајан део туриста сврати са оближњих Плитвичких језера. Сви они желе да виде грађевину коју многи на интернету зову „гробницом ЈНА”. И бивше заједничке, велике државе.
О објекту нико не брине. На само неколико десетина метара од њега пролази државна граница Хрватске и Босне и Херцеговине, због чега неки имовински односи још нису решени.
Од четири улаза у подземне галерије аеродрома, отворена су три. Може да се прође и кроз преостали улаз, али обилазним путем, кроз полуурушене ходнике. Неко је из безбедносних разлога два улаза блокирао насутом земљом, да спречи улазак у објекат возилима.
Улаз број два је остао отворен. Као у најбољим данима, када су кроз њега пролазили суперсонични авиони. Кроз њега може да се прође и аутомобилом или мотором. Ту почиње мрак и већ након првих пар метара из дубине планине стиже хладан и веома влажан ваздух. Идеално место за снимање филмова о постапокалиптичном свету.
Галерије за смештај авиона су остале целе. Стиче се утисак као да минери нису желели да униште, већ само да онеспособе аеродром. Можда им је неко рекао, или су сами веровали да ће се ЈНА вратити.
О обнови подземног аеродрома више нема речи. За разлику од галерија, пратећи тунели су потпуно уништени. Просторије за смештај ракета и бомби, тунели за вентилацију и централа са генераторима су девастирани до максималних граница. А оно што није уништено 1992. године, разваљено је касније. Трговци секундарним сировинама поскидали су сву електроинсталацију, откопали подземне инсталације да поваде преостале жице. Ни то им није било довољно па су исекли и челичне резервоаре за гориво.
Из улаза број два рулна стаза води право на полетну писту. Моторизовани посетиоци користе прилику и својим возилима дуж три километра писте возе најбрже што могу. Јер, реално, где још то могу без бојазни од полиције и казни. Та писта наставља се на још једну од укупно пет. И тако укруг.
Преко интернета могуће је пронаћи водиче за обилазак „Жељаве”, али и ту треба бити обазрив. Све је то крајње аматерски. Не постоје лиценце или дозволе. Ипак, и то је боље од самосталног обиласка. Прича се да су шуме око аеродрома и даље миниране и зато је најбоље избегавати зелене површине.
Избор водича је посебна лутрија. То су најчешће млађи људи, рођени после деведесетих. Кроз причу се долази и до осетљивих, националних тема. Јер не треба заборавити да ЈНА и Југославија код Хрвата имају изразито негативан контекст. Ако томе још додате споменик усташким жртвама, протераним Србима, ето прилике за тешке речи. Они спомињу Вуковар, Овчару, Шкабрњу. Јасеновац не признају, кажу да су четници преобучени у партизане у Блајбургу убили 300.000 Хрвата. Дефинитивно нисмо учили исту историју.
„Жељаву” треба посетити. Она је споменик времену када су Американци кроз Маршалов план уложили десетине милијарди долара за изградњу „Жељаве”, ратне луке „Лора” и атомског склоништа у Коњицу. Неко је израчунао да би, да је тај новац био уложен у развој југословенске привреде, наши родитељи имали бољи стандард него ондашња Аустрија. У том случају, можда, али само можда, она држава се не би распала. Сви би били богати и срећни, куће би биле од чоколаде, прозори од мармеладе...
