Слава Богу!
Новак Ђоковић је више допринео да се људи на Балкану уједине у поштовању него сви политичари у последњих тридесет и кусур година
Можда није носио Олимпијску ватру, али ју је попут најјачег пожара распламсао на трону Олимпа, у престоници најдуговечније спортске феште, у центру Европе, некада правичне, некада џелатски настројене, узвикнувши – „Слава Богу!”. „Слава му!”, готово једногласно, уједињено, емотивно, страствено, свим срцем, попут молитве, понављали су житељи Србије које је велики Новак Ђоковић можда први пут у историји ујединио, окитивши се златном олимпијском медаљом, не само за себе, себично, већ за Србију из које је потекао и коју са поносом у срцу носи. Огрнувши се српском заставом као светињом и најдражом реликвијом, заиграо је Ноле српско коло, освојивши и оне неосвојиве и неверне, преносећи, попут још једног незаустављивог пожара, који кад крене руши све пред собом – љубав, патриотизам, част и веру... не само друштвеним мрежама, већ читавим светом који је овај кадар за вечност добро упамтио!
Играо је Ноле за Србију, за измучен народ, за њихову срећу и урушено достојанство... Радовали смо се и после дугог низа година били поносни на нашу традицију, корене, идентитет. И то баш у тренутку када смо сумњали у себе, када страхујемо за чист ваздух и родно тло, када је читав свет уперио прст на нас и својим оштрим, незаситим, гладним канџама кренуо у поход, када смо мислили да смо изгубили сваку битку. Баш тада, појавио се он, сила из свемира, јачи но икада, ризикујући, борећи се, не предајући се, као лекција за све нас који поклекнемо и после најмањег пада... Готово да нема особе која није ову радост, то мало среће у монотоним и тешким животима, поделила на својим профилима... И прокоментарисала – „Ноле је више допринео да се људи на Балкану уједине у поштовању него сви политичари у последњих тридесет и кусур година”. „Поносни смо на Новака Ђоковића и волимо га као да нам је род рођени”....
Овај упорни, вредни човек из народа одржао нам је лекцију – вишедеценијски, мукотрпни рад исплати се више но богатство преко ноћи и на туђим плећима. Сви они који су те вечери, 4. августа, изашли на улице Србије, прослављајући успех највећег спортисте на свету, али и они који су се либили да играју за боје отаџбине, треба овог да се сете – лепо је китити се туђим златом, али је још лепше за њега борити се, својим радом, одрицањем, и вером... Не каже се за џабе – труд се кад-тад исплати, а нерад, превара и туђе богатство тешко носи, уз немиран сан и правду божију! Зато добро размислите кад на уснама узвикујете – Бог је велики!
Да је свакој срећи кратак рок трајања посведочили су и они који су мрачили и облачили, хендикепирани да спознају успех, завидни и лимитиране емоциoналности. Хулили су, скривени иза својих робот аватара, преносећи злобу и незадовољствo личним животима. Неки су тражили некакву свемирску неосновану правду за тренере из прошлости, неки су вређали, нечасно и неспортски Новаковог противника, не увидевши да су управо таквим ставом оголили своју немоћ и личну фрустрацију. Часно је и побеђивати, и губити. Правило и неминовност једног нам датог живота! А они медији који су, у свом стилу, простачки и јадно, коментарисали победу Новака Ђоковића на својим насловним странама, показали су колико су мали, јадни и немоћни. Они коју су се сладили оваквим насловима вероватно нису пријатељи читалаца, спорта, нашег тенисера, Србије, али и себе самих.
Неки су летње затишје и страствено навијање искористили да пређу у други табор. Медијски трансфери потврдили су још једном да новац врти тамо где бургија неће. Толико о слободарским умовима, идеологији и борби за „часно новинарство”... Желимо им нове добре рејтинге, у инат „краљици шера”, а Новаку Ђоковићу још много успеха, приземности, добродушности, човечности и дечачке раздраганости... Он нам је лекција за све!
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ", У ПЕТАК, 16. АВГУСТА, У "ТВ РЕВИЈИ" ПРОЧИТАЈТЕ КАКО СУ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ИСПРАТИЛЕ ДОЧЕК НАШИХ ЗЛАТНИХ СПОРТИСТА
