Амерички сан Александра Жигића

Уочи уручења „Златне значке” коју је за допринос култури добио од Културно-просветне заједнице Србије још 2017. године, дописник РТС-а из Чикага Александар Жигић је из Министарства културе таксијем отишао кући да, ипак, стави кравату. Није се надао да ће му „значку” која га је чекала док је био далеко, уручити лично министар културе Никола Селаковић.

„Узбуђен сам и изненађен. У исто време, ово је велико признање и за нашу америчку дијаспору о којој извештавам, јер сада схватам да смо држави важни. Откако смо се ’приближили’ директним летом Београд-Њујорк, почео сам и чешће да долазим у свој град, да шетам како сам дуго сањаo Кнез Михаиловом улицом, онда старим потесом од Радио Београда до РТС-а где сам почињао каријеру, а упознао сам и Београд на води којем би и Њујорчани позавидели”, прича расположено након свечаности, хитајући на београдске улице с дипломом у руци.

Реченица „Из Чикага извештава Александар Жигић” постала је општепозната широј телевизијској публици, на више домаћих програма. Оснивач Српског Радио Чикага 1995. и пре тога емисије „Тамо далеко”, приповедач о животу наших исељеника, али и хроничар светских спортских, културних и политичких догађаја о којима је извештавао и за велике америчке медије, најпознатији је по честим интервјуима с кошаркашем НБА Николом Јокићем. Остало је упамћено, хвали се, да су пре осам година готово све америчке телевизије и друштвене мреже објавиле како је прву изјаву након велике победе Јокић дао српском новинару из Чикага.

„Јокић је остао дечак из Сомбора, ведар и пун ентузијазма, пристојан и неискварен. Једном ми је рекао да ће морати, ипак, понекад да изјаву прво да америчким новинарима, да не мисле да их не поштује, било ми је симпатично”, прича.

Често је разговарао и с његовом породицом и схватио колико је та подршка врхунском спортисти битна.

Познати су и Жигићеви разговори с тениским асом Новаком Ђоковићем, након Ју-Ес опена и других првенстава у Америци.

 „За Новака је карактеристично да на сва питања одговара у три реченице и то често филозофски, што се од једног спортисте углавном не очекује. То изненађује и све стране новинаре. Подршка породице коју и он има за многе у иностранству је енигма”, истиче.

Водио је разговоре и с америчким конгресменима и сенаторима, често и с „пријатељем Срба” Ричардом Гренелом који је био на челу безбедносне агенције, за ког нам открива да ће „опет добити високу позицију ако Трамп победи”.

Недавно је извештавао и с приказивања филма „Хероји Халијарда” у америчком Конгресу.

Први интервју с мамом

Телевизију и радио заволео је још као деветогодишњи дечак који се с родитељима из Шапца доселио у Нови Београд. На поклон је добио мали магнетофон и снимао је прво маму Милку док је спремала ручак, а онда и све остале укућане. Са 15 година почео је каријеру на студентском радију „Индекс 202”.

„Уредник на Телевизији Београд Младен Поповић чуо је моју рубрику ’Пет минута за усмерењаке’ и позвао ме да водим новогодишњи програм, а онда и емисију ’Хит месеца’. Постајао сам познат с популарном емисијом, ишао сам и код Мишела, легендарног фризера у центру града, како би ми направио неку специфичну, западњачку фризуру. Тих осамдесетих били смо окренути Западу. Након годину дана  морао сам да прекинем вођење емисије због војске.”

Жигићевом водитељском најавом започео је и програм радија Б 92. Три месеца касније, 1989. године, отишао је у САД.

„Снови о Америци настали су када сам слушао тадашњег дописника Горана Милића. Једном сам га у клубу Радио Београда питао да се јавља у моју радио емисију, што је он одмах прихватио и укључивао се поздравом ’Налазим се у Њујорку, на 19. спрату’. Пожелео сам и ја то исто да радим. Завршио сам енглески језик и књижевност и у Америку сам отишао на постдипломске студије. Неочекивано, након што сам магистрирао на одсеку за телевизију на Универзитету Сиракјуз, одмах сам добио посао професора радио и ТВ новинарства на Универзитету Чепмен у Калифорнији”, прича о тамошњим почецима.

Брзо почиње да ради у америчким медијима, међу којима су Си-Ен-Ен и друге велике куће у којима је увек покушавао, каже, да представи праву слику о свом народу. „Систем и политику тако моћне државе не можете да промените, али можете да пробате да утичете на визију коју њена јавност има о једној далекој земљи”, прича.

Један је од малог броја Југословена који су радили у америчким медијима: „Радио сам и у Вашингтону, Атланти и Чикагу, извештавао из Пентагона, Беле куће… У Америци није пракса да у медијима раде странци, посебно из некадашње Југославије. Многи од пријатеља нису успели. Ако долазите ’са стране’, морате перфектно да знате језик, добијете дозволу за рад, а све то често и без подршке породице. Ја сам имао јак мотив: када ме професорка енглеског на београдском факултету оборила на испиту, рекао сам јој пред свима да боље знам енглески од ње. Обарала ме је још пет пута и продужила ми студирање за годину дана, али ни данас ми није жао, јер сам тада поставио себи циљ да то знање и докажем. Ипак, мислим да је пресудно било то што свој посао радим објективно и одговорно, у којој год да сам држави. Приступ ми је увек исти. Никада се нисам, ни овде ни тамо, приклањао некој од партија или нечијем програму”, наглашава.

На почетку, на НБС станици у Чикагу радио је од два до 10 ујутру и имао обавезу да у смени напише 40 вести. Тада је потпуно савладао „занат писања вести на енглеском, на амерички начин”. Почео је да упознаје културу и начин живота, а с мењањем редакција и градове, улице и четврти. Најтеже му је, открива за „Магазин”, било да напише први извештај с бејзбол утакмице.

На Си-спен телевизији у Вашингтону руководио је укључењима уживо с Капитол хила. Сви говорници гледали су да им он да знак да почну. Али је њему, као и увек, најважнија била пријатељска атмосфера у послу: млади ентузијасти који су извештавали са свих догађаја у Конгресу  помагали су једни другима. А кад му је у Атланти изгорео породични стан, колеге из Си-Ен-Ена довезле су својим колима намештај и одећу…

Мали студио у стану

У Вашингтону је водио и радио-емисије на српском језику за „Глас Америке”. Од 2008. свакодневно је дописник РТС-а, од Дневника до Јутарњег програма, а у Чикагу уређује програм за дијаспору „Радио Авала”. Све то ради из малог „студија” у свом стану, па и емисију „Српска разгледница из Америке” која може да се погледа и преко апликација на телефонима, преко којих се данас тамо и гледају програми. У његовој кући остала је само једна некоришћена кутија за кабловску телевизију коју исто сада гледају преко апликације. Додаје:

„Данас у Америци тако сви странци  на телефону гледају телевизије из својих земаља. Многи увек сањају о повратку, па макар само да имају стан у отаџбини, да знају да кад-тад могу да се врате.”

Мирјана Никић

(Фото:графије: М. Никић и лична архива

А

Новинари без слободног викенда

Права је реткост ако радите у америчким медијима да имате слободан викенд, прича наш саговорник. Радно је за новогодишње и божићне празнике, за Дан захвалности, ради се и ноћу. Многи медији стално повећавају обим посла, а смањују хонорар. У неким ТВ станицама новинар за истим столом ради и посао монтажера и то некад за мању плату од претходне. Велики број њих је у сталном страху од отказа. Али кад се посао ради савесно и договорно, тамо нема бриге, тврди.

Трамп тренутно у предности

На основу процена и анкета, Жигић каже да би на предстојећим америчким изборима, у државама у којима је мала разлика у гласовима републиканаца и демократа, Трамп могао да добије 60 гласова више него што је потребно за победу. „Један глас више у било којој америчкој држави довољан је да кандидат добије ту све поене, а по анализама, овог тренутка је бивши председник у предности око 15 процената. Однос снага и процене до избора у новембру ће се уобичајено мењати. Истина је и да симпатије према Трамповој снази након атентата расту чак и код гласача из супротног табора, као и донације за његову трку, али ако Доналд Трамп победи, то неће бити из тих разлога”, тврди познати новинар.