Страх од висине
Акрофобија је специфична по томе што се појачава у каснијим годинама живота, а обично се јавља због преживљеног стреса или трауме
Стајати на литици или врху небодера нелагодан је осећај само по себи. За оне који имају и страх од висине и обичан излазак на терасу може да буде трауматичан и да изазове вртоглавицу и страх. Акрофобија, стручни назив за нереални страх од висине, доводи до физичке реакције коју особа не може да контролише.
Зато је и живот ових људи отежан и ограничен у многим ситуацијама јер се они труде да избегну места и догађаје на којима би могли да доживе напад панике.
Од узнемирености до панике
Психолози се слажу да је акрофобија специфична. Све друге фобије настају од петнаесте до двадесете године, док се страх од висине појачава у каснијим годинама живота, а разлог је што су старији људи свеснији опасности. Уз то, с годинама се губе физичка снага и осећај за равнотежу, па и то појачава страхове.
Узрок појаве овог страха није лако одредити. Неки психолози верују да је он урођен због нагона за самоодржањем, док има и оних који објашњавају да је последица стреса и траума.
– Специфичне фобије представљају научени облик понашања, па се настанак акрофобије може објаснити на више начина. Иза њега може да се налази неко трауматско искуство. На пример, особа која се раније није плашила преласка преко високих мостова може током таквог једног преласка застати и гледати с висине. При гледању надоле могу се осетити блага вртоглавица и узнемиреност. Ове реакције код неких људи могу прерасти у стање анксиозности или паничног напада. Особа при свакој следећој ситуацији гледања надоле с одређене висине или размишљања о истој може доживети патолошки страх – објашњава дипломирани психолог Маша Стеванић.
Учење по моделу представља други облик којим се објашњава појава страха од висине, додаје наша саговорница. На тај начин, дете може преузети понашање родитеља који избегава да приђе прозору или борави на тераси и не прилази ивицама или панично реагује када се нађе на вишеспратној гаражи. Родитељ при томе и упозорава дете да је опасно пењати се на мердевине и плаши га на разне начине. Овај облик учења дете преузима, што доводи до настанка акрофобије.
Она подсећа и да свако понашање које је награђено има тенденцију да се понавља. Уколико особа која се плаши висине при помисли о приласку балкону ову ситуацију избегне и напусти просторију, биће накратко ослобођена анксиозности. Оваква реакција довешће до тога да се избегава свака потенцијално стресна ситуација. То ће појачати страх и још више учврстити фобију од висине.
Проблем, наиме, излази на видело онда када се животне околности промене, ако особа која се плаши висине добија нови посао на седмом спрату пословне зграде са стакленим прозорима или се пресели у стан који се налази на петом спрату зграде. Тада пословно и социјално функционисање бива отежано или потпуно онемогућено, што има значајне последице на живот те особе.
Један од начина је да психотерапеут и особа с овим проблемом заједно састављају листу у којима то лице осећа фобични страх, од најмање до највише застрашујућих.
Опасне ситуације
Као код прелажења на виши ниво, када савладају мање опасну ситуацију тој особи се постепено враћа вера у себе, стиче самопоуздање да иде даље. Тако се смањује постепено патолошки страх и он с временом нестаје. Ово излагање пацијента ситуацијама повезаним са страхом од висине може се спроводити у имагинацији или уживо.
Техника моделовања се односи на усвајање нових, адаптивнијих понашања и начина размишљања неког узора, обично психотерапеута. Током сеансе, психотерапеут демонстрира како се суочава с ирационалним страхом од висине, при чему помаже клијенту да посматрањем и имитирањем исто примени и усвоји.
Бихејвиорални третман се некада може спровести и током вишесатне сеансе и подразумева све фазе третмана – дијагностику, едукацију, примену продуженог излагања и успостављање даљег плана који ће особи с овом фобијом помоћи да жељену промену увежбава и одржи кроз време.
