Највећа фавела Африке

Проблем немаштине и загађења отпадом у Африци нигде није већи и видљивији од оног у Кибери, предграђу Најробија, највећој, урбаној фавели Црног континента. То највеће картонско насеље подсахарске Африке броји два милиона становника.

На свахилију реч „кибра” значи „дрво”, односно „џунгла”, што у погледу начина живљења потпуно одговара овој фавели.

Наслеђе Британаца

Прва насеља на овом месту подигнута су 1912. за нубијске ветеране, који су служили у Британској источноафричкој армији. Овде су доведени да буду чувари радова на прузи коју су подизали Индијци. Остаци пруге још увек постоје и чине део Кибере на узвишењу, одакле поглед пуца на „чоколадни град” у подножју, како због металних кровова боје рђе ову фавелу још називају.

У картонско насеље без струје, водовода и канализације, где деца и одрасли носе канистере да би дошли до воде, а локални картели од њих за то узимају проценат, политичари стигну једном у четири године – пред изборе и обећају бољи живот.

У Кибери смо провели поподне, у друштву Колина и његовог пријатеља, који су нас фавелом провели. Колин живи у Најробију и волонтер је у школи за сирочад Кибере. Повео нас је у посету жени која са седморо деце живи у картонској кући, у којој осим расходованог кауча, стола, две столице и старог душека нема другог намештаја. Најам овакве картонске куће држава месечно наплаћује око 20 америчких долара, јер се Кибера налази на државном земљишту.

Просечни становник Кибере је неквалификовани радник, чистач, приучени „апотекар” који продаје народне лекове за све болести или власник мале локалне радње као што је бакалница или фризерница. Има и предузетника. У једном картонском дворишту, њих тројица одлучила су да у импровизованој пећи, од самлевених и истопљених кости поједених говеда, праве накит и сувенире и на тај начин зарађују. Због мањка струје, основно гориво Кибере је угаљ, који се у фавели купује на улици. И у овој радионици кости се топе у казану изнад ватре.

У Кенији, а нарочито у фавелама, почев од 2007. године функционише М-Песа, необичан систем плаћања телефоном, јер упркос сиромаштву сваки становник Кибере поседује мобилни телефон. Овај систем, где све што купују и плаћају стиже на наплату путем месечног рачуна за телефон, одобриле су две компаније за мобилну телефонију у Кенији и подржала је Централна банка Кеније.

Становници Кибере немају приватне тоалете. У фавели постоји одређен број јавних у виду склепаних кућица, чији улаз се наплаћује. Иако су многи отворени све време, одређен број тоалета затвара се већ у десет сати увече. После тога, мрак сакрије све.

Ипак, неки од највећих и најважнијих проблема Кибере тичу се школовања. У Кенији, основно образовање је обавезно и високо се вреднује, нарочито у локалним заједницама. На готово свакој школи, и у најмањем селу, на фасади зграде видела сам различите натписе исцртане масном бојом који говоре у прилог образовања и учења. Међутим, с обзиром да по британском систему часови почињу ујутро у 8.30 и трају све до четири сата поподне, школу може да похађа само онај ко има новца да плати ужину и ручак, који су организовани у паузама. Већина родитеља деце Кибере није у могућности да деци обезбеди два школска оброка, и они се из овог разлога не школују. Они који у фавели ипак стигну до школе, суочавају се с око триста деце у истом разреду.

На крају посете Кибери, Колин нас је одвео у школу за сирочад фавеле која се финансира из приватних донација. Знајући унапред да ћу овде доћи, у Београду сам купила паковања фломастера и украсе за прављење фигура и са задовољством их поклонила овој школи, у нади да ће заједно с малим новчаним прилогом пронаћи пут до деце којој је потребан. Школу за сирочад похађа око 60 деце, која због донација добијају и храну. Донације покривају и смештај деце у картонским кућама становника фавеле, оних који их за малу новчану надокнаду пуштају да код њих преспавају.

Хвала за сваку бомбону

Иако живе у великом сиромаштву и немаштини, где се многи одају јефтиним пороцима као што је дување лепка, деца фавеле често су весела и изузетно ведра. Стиче се утисак да им у том узрасту још увек за срећу није потребно много и да још нису свесна какав их живот чека.

На почетку обиласка фавеле, Колин нас је упутио на мусаве бакалнице, како бисмо купили неколико кесица бомбона. Док смо пролазили прљавим, земљаним сокацима, локална деца трчала су око нас тражећи ове слаткише. Помешаних осећања и с тежином у стомаку, моје изненађење било је још веће када сам готово за сваку понуђену бомбону од деце добила „асанте!” (на свахилију: хвала).

www.umetnostputovanja.rs